Освајач светске бронзе у веслању Предраг Савић нови је гост у пројекту "Олимпијско срце" у којем некадашњи спортисти и репрезенатативци бесплатно бораве у Чиготи.
Савић се средином 20. века најпре бавио пливањем и ватерполом, а утицај породице га је привукао веслању.
"Веслање ми је породични спорт, мој деда по мајци и њен ујак су својевремено зидали веслачке клубове, ујаци и теча су ми веслали, Мамин рођени ујак Михајло Петровић Алас је 1903. основао веслачки клуб Графичар. Тако је то некако дошло и до мене, мада сам ја прво почео са пливањем. Када сам имао 11 година сам оперисан од слепог црева и нисам могао да скочим те године у базен, мој професор физичког васпитања чика Бранко Лазић ми је рекао: „Сине, ти би могао да одеш на веслање док ти рана зарасте, у базену има и бактерија, да ти се не инфицира,“. Пошто сам живео са ујаком, јер сам остао без оца, код куће сам то саопштио, и одвели су ме у веслачки клуб Партизан. Нису ме одвели у Звезду јер је у Партизану тренер био професор Славко Иванчевић, велики ерудита."Велика конкуренција у Партизану учинила је да се определи само за веслaње
"Једно време сам паралелно веслао и пливао, а онда сам са 16, 17 година прешао на веслање. Наиме, наш пливачки клуб Север се преко ватерпола пласирао у Прву савезну лигу, и преко ноћи нас преквалификују у Црвену звезду. Половина је прихватила да будемо Звезда, а нас половина није, међу којима смо били Мирко Сандић и ја, јер смо хтели да будемо Партизан. Међутим у том моменту, Партизан није имао пливачки клуб, и код мене у веслачком клубу предложим доктору Вуку Гоце Вучетићу, начелнику правне службе ЈНА и председнику клуба, да се оснује и пливачки и ватерполо клуб Партизан, што се и учинилп преко Владе Марјановића и председника спортског друштва. Међутим, Партизан је ускоро постао „црна рупа“ у коју су долазили втерполисти из целе Југославије попут Милана Галета Мушкатировића из Котора, Феличеа Тедеског из Ријеке, Ђорђа Перишића из Сарајева. За мене као голмана, поред Мушкатировића, ту више није било места, и пребацим се на веслање у ком, Богу хвала, остајем до 31. године,"каже 78-годишњи Савић који је у спорту дуге традиције највећи успех остварио освајањем бронзе на Светском првенству на Бледу 1966. године у четверцу који су још чинили Фране Казија, Иво Југиновић, Бора Ерцеговић и кормилар Љубо Цуровић.
"Ту ме вежу и ружне и лепе успомене. Прво, мој дугогодишњи пајтос из чамца Божидар Вељковић који ми је ближи него браћа, јер године с њим у чамцу и на припремама чине нешто друго и дан данас смо изванредни пријатељи, је месец и по дан а пред првенство напустио. На сви срећу, изборио сам место у репрезентацији, па се десило да смо ми 27. дана заједничког тренинга у четверцу узели бронзану медаљу, а необично је било да се потрефи да смо били веслачи из четири различита клуба. Рекло би се да смо били као рогови у врећи, међутим захваљујући барба Луки Марасовићу, који је био један од изванредних старих бивших веслача и још већих тренера и барба Давору Јеласки који је био тренер нашег чувеног четверца који је узео златну олимпијску медаљу у Мелбурну, они су успели да од нас направе екипу каква треба."Осим спортске Савић је имао и успешну пословну каријеру после студија економије на Харварду. Навике стечене у спорту користиле су и у авантурама потпут путовања кроз Јужну и Северну Америку голфом, а животно искуство се види и у кратком разговору. Иако му се не свиђа појачана градња на Златибору, воли да долази на ову планину и Чиготу уз све похвале акцији Олимпијско срце којојм се не заборављају заслужни спортисти. Да подсетимо, до сада су у овом пројекту гостовали Снежана Зорић Мијалковић и Ирена Молнар, Мира Јасић и Лепосава Нинковић Спасић, Славко Обадов и Немања Ђурић, Ана Гојнић и Радмила Марковић. https://www.youtube.com/watch?v=NwZUtg69YvE&feature=youtu.be M. J.
