У извођењу Београдског драмског позоришта, синоћ је публика на 19. Jугословенском позоришном фестивалу видела представу необичног наслова „Трпеле“. Представа је ауторски пројекат и режија Бобана Скерлића, а говори о породичном насиљу о којем се у нашем друштву још увек недовољно прича и реагује.
“... На робији су. А нису лопови, ни разбојници. Нисуни убице.
А, убиле су. Убиле су када више нису могле или нису хтеле да трпе. Зашто су до сада трпеле? Ко је за то крив? Саме су криве...“, каже о својој представи Бобан Скерлић.
„Аутори представе су кроз „драматизацију“ седам „случајева“ социјално и контекстуално веома различитих, али опет суштински сличних, успели да пруже једну уметнички темељну, а опет друштвено врло ангажовану анализу овог проблема... Циљ је био не толико да нас подсете да насиље над женама постоји, већ да нам у првом реду појасни механику патолошких односа која доводи до тог и таквог насиља. Тај циљ је умногоме постигнут... свесном одлуком аутора да не „бране“ своје „ликове“, да им допусте да појасне своје мотиве, њихову перспективу макако чудни и неразумљиви нама били“, написао је у својој критици о представи Бобан Јевтић из НИН-а.
Глумице Наташа Марковић и Јадранка Селец кажу да су, од почетка рада на представи, гледајући и документарне филмове на ову тему, биле зачуђене над тим колико жене, жртве насиља, на бизарно обичан начин говоре о целој ситуацији, не покушавајући да се одбране. Проблем је био и како осликати овакво насеље, а да не буде брутално, чиме би изазвало можда супротни ефекат. Јер, Представи није био циљ да публика напусти позориште, већ да докраја остане, одгледа и одслуша чудне људске судбине, да би могла даље да прича о њој, и – ко зна, тиме нешто промене на боље?
Осим недефинисаног односа друштва пред оваквим проблемима, остаје нејасан и однос институција пред истим. Одлично замишљена и реализована представа „Трпеле“ добар је покушај да се нешто више учини по питању жена, жртава породичног насиља, јер, како каже редитељ, „Криви смо зато што окрећемо главу, зато што у те ствари не треба да се мешамо, зато што су нам мале батине прихватљиве, зато што пристајемо да постоји макар један прихватљив разлог да мушкарац бије жену.“
Глумице Наташа Марковић и Јадранка Селец кажу да су, од почетка рада на представи, гледајући и документарне филмове на ову тему, биле зачуђене над тим колико жене, жртве насиља, на бизарно обичан начин говоре о целој ситуацији, не покушавајући да се одбране. Проблем је био и како осликати овакво насеље, а да не буде брутално, чиме би изазвало можда супротни ефекат. Јер, Представи није био циљ да публика напусти позориште, већ да докраја остане, одгледа и одслуша чудне људске судбине, да би могла даље да прича о њој, и – ко зна, тиме нешто промене на боље?
Осим недефинисаног односа друштва пред оваквим проблемима, остаје нејасан и однос институција пред истим. Одлично замишљена и реализована представа „Трпеле“ добар је покушај да се нешто више учини по питању жена, жртава породичног насиља, јер, како каже редитељ, „Криви смо зато што окрећемо главу, зато што у те ствари не треба да се мешамо, зато што су нам мале батине прихватљиве, зато што пристајемо да постоји макар један прихватљив разлог да мушкарац бије жену.“
