20 година са вама - КУД "Златибор"

Јубилеји су – јубилеји. У Србији се можда и више држи до њих, јер се до одређених бројки које треба обележити, прославити, не стиже тако једноставно. Неговање традиције, поред ентузијазма, скопчано је и са економисањем. Да би опстајале поједине секције, ликовне колоније, култуно-уметничка друштва..., потребан је новац. И – наравно – подршка средине.

КУД “Златибор” Чајетина” је у суботу, 27. фебруара, прославило 20 година свог постојања. А под постојањем се подразумева много, много рада. И опет- рада. Све је почело 1996. године на иницијативу тадашњег директора Културно-спортског центра, Димитрија Радељића, коју су подржали наставници Јела Павловић и Ратомир Симић у жељи да и Чајетина има своје културно-уметничко друштво.

“Није било једноставно. С почетка нисмо имали среће са кореографима, а онда се Јела сетила Ликија Милекића и тако је кренуло”, каже Радељић. Невоља је била што је наша земља тада била под санкцијама, није се могло ван ње. "Наш излазак ван земље, као организованог Друштва (јер је тешко било добити све потребне дозволе) био је у Мађарску... Ја, лично, мислим да је одлазак деце у тој стези коју је држава тада имала, допринео да Друштво боље живи. Схватили су да уз помоћ фолклора могу обићи скоро цео свет."

Радељић посебно истиче да је поносан што је део једне овакве приче која траје 20 година, највише захваљујући упорности Владана Милекића. Посебно му је драго што људи који воде Културно-уметничко друштво “Златибор” нису заборавили на оне који су иницирали његово рађање, посебно имајући у виду да у Србији већ дужи период постоји склоност ка заборављању.

Јела Павловић, која је једанаест година била председница овог КУД-а, надовезује се са сећањима на та времена и почетке.

“Прво је требало радити на томе да нас озбиљно схвате, јер ми без финансијске помоћи општинске управе и других привредних субјеката нисмо могли да напредујемо. Требало је набавити ношње, инструменте, а касније смо добили и простор где би све то чували..."

Требало је новца и за кореографије, наставља са подсећањем Јела Павловић. За то је био задужен Лики. Годишње су могли да приуште по две кореографије и ношње за њих. Нису се плаћале само она кореографије које је Милекић осмишљавао.

На питање која готсовања су остала у најлепшем сећању, Павловићка одговара: ”Били смо на многим гостовањима и фестивалима, освајали смо и бројне награде, постизали запажене успехе, али мени је у сећању највише остао 33. Међународни фестивал фолклора у Белгији. Деца су била смештена у белгијским породицама код својих другара фолклораца. Провели су нас кроз свој крај, показали знаменитости... На одласку је било пуно суза са њихове, а и са наше стране. Рекли су нам да се никада ни са ким нису толико зближили као са нама. А на почетку нису знали ни која је то земља Србија, где се налази, колико је развијена... Било је пуно тога што се памти.”

Овај концерт је требало да се одржи у Народном позоришту у Ужицу јер већ традиционално дужи низ година тако бива. Међутим, током преподневних сати у време генералне пробе на бини је избио пожар који, на срећу, беше брзо угашен без последица по људе, али је то, ипак, онемогућило реализацију концерта на том простору. Захваљујући садашњој председници КУД “Златибор”, Бојани Божанић, нађено је решење, а и медији су обавештени о свему, тако да је јавност правовремено добила информацију да ће се концерт ипак одржати у СТЦ “Ваи-таи” на Златибору. О томе колико интересовање влада за рад овог КУД-а најбоље говори број оних који су, и поред промене локације концерта, дошли.

“Концерт нисмо желели да откажемо из тог разлога што су многи наши гости превалили дуг пут да би нам дали подршку, да би са нама поделили радост поводом обележавања јубилеја”, прича нам уметнички руководилац Владан Милекић. А дошли су људи из дијаспоре, из бившиг република СФРЈ... Можда би простор ужичког позоришта био интимнији, али пространост спортске хале даје ширину и има своју драж.

На сцени се ове вечери играло девет кореографија од којих су три Милекићеве, а изводио га је први ансамбл, са 62 играча и 11 музичара.

“Играмо влашке игре, игре из Врања, Горњег Пореча, из Шумадије, Црноречја, Мачве, и наравно – ужичког краја”, објашњава Марија Чумић која је већ 15 година члан овог КУД-а. За пех који се десио каже да их није омео, да се са истом енергијом дају на било ком простору. Фолклор јој је дао ту ширину упознавања света, људи, другачије традиције и обичаја. Дружења су посебна прича и поносна је што је део овог доброг тима.

Ни добра кореографија, ни врсна игра, не би биле то што јесу да није виртуозности музичара који их прате. Народни оркестар који у последње три године води Милан Каљевић, одговоран је за тачност мелодије, али и темпа којим се изводе кореографије. То је, како он каже, велика одговорност, али и привилегија.

За крај ове приче о чувању традиције кроз песму и игру, о успешности трајања једног културно-уметничког друштва које је из мале средине кренуло у свет и освајало, пре свега, људска срца, хтели смо да сазнамо каква су сећања једне бивше чланице "Златибора" која је управо оне 1996. правила прве кораке заједно са новооснованим КУД-ом, а сада је председница тог истог Друштва?

"Ја сам била на том путовању у Мађарску и то је било незаборавно искуство. Помагао нам је тада и "Први партизан" са својом мушком поставом јер момци нису баш у оно време били толико заинтересовани за играње у фолклор. Сада се то, на срећу, променило... Тај осећај јединства, припадности некој групи а да такође носимо и неку уметничку ноту у свему томе, јако је леп... То није само дружење, већ и рад и труд... Врло сам срећна што сам била на том почетку, а што могу и данас да кажем да сам део овог културно-уметничког друштва", каже Божанићева и додаје да обележавање јубилеја - две деценије рада и постојања, значе да је ово културно-уметничко друштво постало бренд за наш крај.

Мирјана Ранковић Луковић, zlatiborpress.rs