Гост СБ „Чигота“ био је синоћ глумац Милан Цаци Михаиловић са својом монодрамом „Успоменар 212“. Текст је приређен према истоименим збиркама које је Михаиловић написао трудећи се да отргне од заборава занимљиве догађаје и разговоре на и ван сцене једног позоришта незаборавних глумачких бардова.
Милан Михаиловић Цаци је 45 година на сцени „Атељеа 212“. На тој сцени је имао привилегију да глуми раме уз раме са глумачким легендама као што су Милутин Бутковић, Велимир Бата Стојковић, Зоран Радмиловић, Никола Симић, Љубиша Бачић, Љиљана Крстић, Рената Улмански, Ружица Сокић... Низ је предуг за набрајање јер у том времеплову свако поменуто име представља својеврсног глумачког дива из једног времена које остаје за нама.
„Од првих дана ми је нешто говорило да треба забележити понешто што ми се чини занимљивим и што ће се сигурно заборавити ако се истог тренутка не прибележи. Зато сам сигуран да је све оно што је унето у ове моје књиге апсолутна истина и онако је како сам чуо!“, говори Цаци. „Ништа ја ту нисам додавао и правио се паметнији од оних људи који су то тако лепо и духовито умели да искажу.“
Прва Цацијева књига успомена изашла је 2007. године, у време када увелико многи од уписаних славних колега беху починувши. Међутим, својевремено су са Михаиловићевом пасијом били упознати и са одобравањем су гледали на то,а и сами су с времена на време додавали понеку анегдоту. Анегдотама Цаци није обухватио само колеге већ и мноштво оних које не видимо на сцени, али су заслужни за целокупни успех једног позоришног комада. Ту су: кореографи, костимографи, сценографи, шминкери, портири, теткице... Ту су, незаобилазно, драмски писци и редитељи.
„Кад је била промоција ове прве књиге дошао ми је велики драмски писац, Душан Ковачевић, кога ја памтим као клинца треће године студија када је дошао и донео свој први комад, испитну представу у трећој години која му је одиграна у „Атељеу“, а то су били „Маратонци трче почасни круг“. „Радован“ му је био дипломска представа! ... И, написао ми је да сам овом књигом подигао споменик свима на адреси 212... Ја кажем: нисам сигурно споменике подигао, али – споменичиће, на неки начин, да.“
Све три књиге успомена осликавају плејаду глумаца који су, како својом глумом тако и карактером, оставили печат у свом позоришту, али и свом граду. Тај дух осетила је и публика у скоро двочасовном дружењу са записничарем једног времена. У разговору након представе, Милан Михаиловић Цаци је рекао: „Велике већине тих људи више нема; а нема ни тог духа“. Ми кажемо: срећни смо што их бар на овакав начин упознајемо.
Мирјана Ранковић Луковић,www.zlatiborpress.rs
„Од првих дана ми је нешто говорило да треба забележити понешто што ми се чини занимљивим и што ће се сигурно заборавити ако се истог тренутка не прибележи. Зато сам сигуран да је све оно што је унето у ове моје књиге апсолутна истина и онако је како сам чуо!“, говори Цаци. „Ништа ја ту нисам додавао и правио се паметнији од оних људи који су то тако лепо и духовито умели да искажу.“
Прва Цацијева књига успомена изашла је 2007. године, у време када увелико многи од уписаних славних колега беху починувши. Међутим, својевремено су са Михаиловићевом пасијом били упознати и са одобравањем су гледали на то,а и сами су с времена на време додавали понеку анегдоту. Анегдотама Цаци није обухватио само колеге већ и мноштво оних које не видимо на сцени, али су заслужни за целокупни успех једног позоришног комада. Ту су: кореографи, костимографи, сценографи, шминкери, портири, теткице... Ту су, незаобилазно, драмски писци и редитељи.
„Кад је била промоција ове прве књиге дошао ми је велики драмски писац, Душан Ковачевић, кога ја памтим као клинца треће године студија када је дошао и донео свој први комад, испитну представу у трећој години која му је одиграна у „Атељеу“, а то су били „Маратонци трче почасни круг“. „Радован“ му је био дипломска представа! ... И, написао ми је да сам овом књигом подигао споменик свима на адреси 212... Ја кажем: нисам сигурно споменике подигао, али – споменичиће, на неки начин, да.“
Све три књиге успомена осликавају плејаду глумаца који су, како својом глумом тако и карактером, оставили печат у свом позоришту, али и свом граду. Тај дух осетила је и публика у скоро двочасовном дружењу са записничарем једног времена. У разговору након представе, Милан Михаиловић Цаци је рекао: „Велике већине тих људи више нема; а нема ни тог духа“. Ми кажемо: срећни смо што их бар на овакав начин упознајемо.
Мирјана Ранковић Луковић,www.zlatiborpress.rs
