У четвртак, 21. фебруара на Међународни дан матерњег језика у библиотеци "Љубиша Р.Ђенић" одржана је промоција књиге "Епитаф бесмртнима" младе песникиње Тоње Жлебич из Зрењанина. О њеном стваралаштву је, уместо рецензента Антонија Ђурића, уводну реч дала Љиљана Ракић рекавши:
"Збирка песама младе песникиње и студенткиње завршне године медицине, Тоње Жлебич, под називом „Епитаф бесмртнима“ је драгоцени прилог култури сећања на хероје Великог рата. Изашла је прошле, 2018. године, када је увелико по целом свету обележавана стогодишњица Великог рата, у коме је мала краљевина Србија била на удару моћне Аустроугарске царевине. Како у предговору ове књиге наводи Антоније Ђурић, писац, новинар и публициста, на самом почетку рата, немачки цар Виљем II рекао је да ће учинити част српском народу тако што ће против тог народа послати генерала Макензена који је пре главне битке одржао говор својим војницима: „Ви не полазите ни на италијански, ни на руски , ни на француски фронт. Ви полазите на српски фронт и на Србију. А Срби су народ који изнад свега воли своју слободу и који се жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу немачке армије!“ А каква је борба била најбоље се види по томе што је Макензен подигао споменик браниоцима Београда и на њему написао: „Борили смо се са јунацима из бајке!“ Ти јунаци из бајке су наши очеви и дедови о којима пише Тоња Жлебич."
Књижевница Мирјана Ранковић Луковић је о овој збирци рекла:
"У времену када се родољубиве песме ретко и по мало стидљиво пишу, када се речи мере на пожељне и мање пожељне и право значење слободе се види магловито, Тоња Жлебич јенашлраа меру, љубав и начин да изрази шта мисли и осећа, не додајући и не одузимајући ништа нашим бесмртним јунацима од онога што заслужују. Од голобрадог регрута преко незнаног каплара, знаменитих војсковођа који су доносили најтеже одлуке са спознајом да у својим рукама држе судбину толиких бораца, преко мајки - мајки које никад судбину своје деце не замишљају тако али је понесу, и деце којом се такође плаћа крваво лудовање неких такозваних битних глава, све је Тоња обухватила!“
Сама песникиња објаснила је своју потребу да пише о овој теми:
"Осим снажног осећаја родољубља и патриотизма који су у мени свеприсутни, постојала је велика потреба да безвремене хероје из Великог рата померим са маргине заборава и да се на свој начин захвалим и одужим њиховом епском јунаштву. Ови Људи су се борили за слободу и очување своје породице, кућа и отаџбине, не штедећи на том путу ни своје животе. Моја збирка је моја ода захвалности, култура сећања и скромни допринос да се оживе успомене на оне који никада не смеју бити заборављени. "
На питање ко је оставио најјачи траг у њеним осећањима од свих о којима је говорила и место којих је говорила, Тоња одговара:
"Посебно сам привржена великом војводи Петру Бојовићу и тужној судбини која га је задесила. Начин на који је смакнут на литицу непоштовања и обезвређивања је грех и бреме које морамо да исправимо. Његова храброст, одлучност, добронамерност и србољубље били су његова звезда водиља у годинама када се одлучивало о судбини његовог народа. У таквим временима није устукнуо пред непријатељем, понео је на души будућност своје домовине и дао јој све што је могао како би је одбранио за своје потомке. Зато је војвода Бојовић "мит изнад сваког мита" како и говорим у стиховима посвећеним њему. "
У току вечери песникиња је публици изнела и неке занимљивости о јунацима о којима је писала, а промоцији је допринео и хор ОШ "Димитрије Туцовић".
Оно што ипак оставља малу сенку над овом лепом вечери јесте малобројност читалачке публике. Да ли је за то "крив" дан посвећен писмености или пак родољубљу, остаће непознаница.
