Три генерације Радојичића из Мачката, како је којој налагало време, зачеле су породични посао, развиле га, унапредиле. Сад се четврта спрема да дизгине преузме у руке, још успешније настави шта су преци започели, пише Plodnazemlja.com.
И не да јој добро иде, него Јована и Вељко, брат и сестра, барабар са мајком и оцем на свом добру раде на производњи пршуте, сланине, кобасице, кулена, стеље, ма свакаких ђаконија од сушеног меса по којима је село под Златибором препознатљиво. Она, гимназијалка у Ужицу, он ђак Пољопривредне школе у Пожеги, упоредо уче и баве се традиционалним занатом.
Имају још сестру и брата, основце! Нису породице са троје-четворо деце реткост у Мачкату. Једно од ретких је ово планинских села у Србији које не стари, где се број житеља повећава, узгред и богатијих у Златиборском округу. Мачкат има дечји вртић, школу, путеви су му као у сред града асфалтриани и осветљени.
Посвећеност свих укућана
Разлог је управо – пршутарство. Посао од кога може солидно да се живи, али који тражи целодневну посвећеност свих укућана.
„Производити квалитетну робу значи рано устајати, намиривати стоку, солити, дизати и скидати месо, по цео дан вртети се у кругу штала – кланица – сушара. На све то мени и сестри ваља учити школу. Жале се људи да су производи из Мачката скупи, али нико не пита колико труда улажемо у њих и колика је цена стоке“, прича за „Плодну земљу“ Вељко Радојичић.
Школује се за ветеринара, а тај позив изабрао је управо да буде још кориснији породици у послу од кога живи. Решио је – остаће на селу и бавити се израдом производа од сушеног меса. Боже здравља, сутра ће га наследити његова деца.
Стока скупа
На 21. Сајму сувомеснатих производа, популарној „Пршутијади“ у Мачкату, одржаној после две године паузе узроковане пандемијом, Јована и Вељко су сами трговали за штандом за који су Радојичићи спремили румено месо са своје сушаре.
„Стока је скупа и све мање је има у набавци. У нашем комшилуку је четири-пет крава, а некада је било 50. Ми смо држали 15 говеда. Зато је говеђа пршута 2.800 динара, а била је 1.800 – 2.000 , зато је свињска са 1.200 отишла на 1.500, сланинина са 1.200 „скочила“ на 1.500. Кобасица је најмање поскупела, она је 1.000 динара“, прича је Јована, као велика, шта је утицало на осетно веће цене на „Пршутијади“.
Нису мали Радојичићи упућени у цену стоке, јер тим делом посла се не баве, али њихове старије колеге причале су да се до пре годину дана говеда плаћали од евро до два по килограму живе ваге, а сада се за исто тражи два и по до три евра. Цена свиња изгурала је на 250 динара.
Тајна пршуте из Мачката
Овај Сајам управо слави јединствену рецептуру, вековну традицију којој су Мачкаћани остали верни. На 700 метара надморске висине Бог им дао идеалне услове за сушење меса.
„Обрађено месо се наниже на конопчиће и усоли. У саламури стоји 15-ак дана. Потом се расоли водом и преноћи. Сутрадан се качи на сушару и три недеље суши на диму од буковог дрвета. То је сва тајна мачкатске пршуте. Пршута мора да буде добро сува, да на пресеку има цвенкасту боју, а покорица да јој буде природно румена. Са изузетком кулена у који се додаје љута паприка, у нашим производима нема ничег другог осим меса и соли. Остајемо верни традицији. Све како је радио наш прадеда, радимо и ми“, наставлила је Јована.
Прадеда јој се у Мачкат доселио на мираз из Стапара код Ужица. Било је то време када се овде масовније зачињала производња сушеног меса. Подигао је дрвену сушару и зачео посао који су потомци наставили, ево Јоване и Вељка као чевртог колена у Радојичићима које је остало верно предањском.
Једина разлика у односу на некад, говоре брат и сестра, је што се производња одвија у модернијим објектима. Деда је ишао у корак са конкуренцијом, па подигао сушару „на дугме“, кланицу, погон за прераду и паковање меса. Некада није било месорезнице – справе за сечење меса, комора за замрзавање, кутера – уређаја за пуњење кобасице. Данас Радојичићи све то имају. Ко жели да остане на тржишту мора да улаже.
Радојичићи тове свиње за потребе производње. Овце су им делом из њиховог тора, делом их купују. Говеда набављају по околним, златиборским селима. Клање стоке плаћају.
„Са продајом смо прво кренули на пијаци у Прибоју. Одатле смо прешли на пијацу у Ужице. Сада нам је главо тржиште Београд. Како нам је отац викендом у престоници, велики део посла на себе преузимамо сестра и ја. Није нимало лако, али нико не бежи од рада кад већ од њега може да се заради. Било да је лето или зима – у кућу се преко дана улази само кад треба да се једе“, додао је Вељко.
Један од највећих проблема са којима се суочавају је, кажу, нелојална конкуренција у Београду. Многи, ко зна одакле, под фирмом „мачкатска“ продају пршуту која то није. А купци знају да наседну.
Извор: Plodnazemlja.com
