Дневни боравак за децу са сметњама у развоју „Зрачак“ је почео са радом 2009. године, а од 2104. Удружење грађана „Златиборски круг“ је пружалац ове социјалне услуге. Од почетка рада Дневног боравка па до данас, основна школа у Чајетини је уступила три просторије, од којих је једна опремљена и користи се за обављање заједничких, групних активности корисника, друга се користи као кухиња за обуку старијих корисника за стицање основних живорних вештина, а трећа за подневни одмор млађих корисника и индивидуални рад стручних сарадника са корисницима. Након 6 година рада, дневни боравак броји 12 корисника, узраста од 7 до 26 година. Ту бораве деца из Сирогојна, Јабланице, Рожанства, Гостиља, Мачката, Трнаве и Чајетине. Да постоји потреба за оваквом услугом социјалне заштите, уверили смо се безброј пута.
Један од полазника је и Далибор Милекић из Јабланице, који има 22 године. „Већ 6 година долазим овде и много ми је лепо. Радим вежбе, играм се лоптом, волим кад шетамо. Ишли смо на излет пре неки дан у Овчар Бању. Тамо нам је било лепо, купали смо се и ишли смо у манастир, где смо се крстили и палили свеће“, одушевљено нам прича Далибор.
Сви се лепо друже, деле тренутке који су им драги. А њима је заиста потребно веома мало да би били срећни. Шта их чини срећним, шта је то што желе, чему се радују, чему се надају? Можда то нико не зна, али једно је сигурно. Воле да се друже, увек на леп и искрен начин дочекају сваког посетиоца. Воле кад им неко дође. Али, да ли их често посећују? Да ли други људи знају шта то значи када си особа са посебним потребама? Да ли имамо разумевања за њих? Много је оваквих питања, али одговора је веома мало. Живе у свом свету, то је чињеница. Маштају, цртају, плешу уз валцер, труде се да науче да пишу и читају. Некима успева, а некима не. Али, без обзира на све то, они су ипак људи као и сви други, створени из љубави, са истим правима на живот и срећу као и сви ми.
Мирко Петровић има 21 година и живи у Раковици. „Много ми је лепо овде. Учитељице су дивне. Свиђају ми се другари овде, лепо се играмо. Ја највише волим да играм валцер. А волим и да читам. Био сам на излету у Овчар Бањи, свидео ми се базен. Лепо смо се купали“, сав срећан прича Мирко и каже да би волео да буде механичар. Миломир Милекић има 25 година и каже да воли да долази у дневни боравак. Живи у Јабланици и каже да има само један проблем, а то је да ли ће му пут бити чист када падне снег.
Зока Павловић има 25 година и живи у Сирогојну. Као и осталим другарима, највише јој се свиђају учитељице, па онда све остало. „Овде ми је лепо, играмо се, цртамо. Сада се спремамо за приредбу за Нову годину. Волим када идемо на излете, а највише ми се допало Ужице. Били смо и на Златибору, у Врњачкој и Овчар бањи“, кроз осмех прича Зока.
Крајем септембра, Удружење грађана Златиборски круг је започело реализацију часова-радионица веронауке за кориснике Дневног боравка за децу са сметњама у развоју „Зачак“ у Чајетини. За рад са децом и младим корисницима „Зрачка“ задужена је Слободанка Јојић, вероучитељ у основној школи у Мачкату. Веронаука је нешто ново за њих. Кажу да им се много свиђа. Учитељица им је драга и воле са њом да причају.
Рад са овом децом углавном се спроводи кроз радионице, уз помоћ којих се они обучавају о основним животним вештинама, а наставно особље се труди да кроз њих одржава основне интелектуалне функције деце са посебним потребама.
„Aктивности у боравку спроводе се кроз разне радионице, индивидуални рад према њиховим потребама и могућностима корисника као и кроз корективне вежбе уз надзор физиотерапеута. С обзиром да структуру у великој мери чине млади старији од двадесет година за њих су најзначајније кулинарске радионице. Мада су њима најзанимљивоје музичке и ликовне радионице. Морам да кажем да се они изузетно радују посети нових људи, углавном волонтера. Сви су они јако послушни, нарочито када су у питању излети. Тада прихватају сва правила понашања која захтевају дате ситуације. Имам само речи хвали за њих“, са поносом каже Светлана Вучићевић, дефектолог, иначе члан стручног тима „Зрачка“, који је свакодневно са овом децом и додаје: „Рад са њима захтева заиста пуно енергије, јер се активности углавном заснивају на понављању, али и задовољство је радити са њима, јер су мале ствари за њих велике. Изузетан мотив су им похвале и много је лепо када на крају дана они са осмехом долазе кући“.
У рад Дневног боравка су укључени млади волонтери из Волонтерског социјалног сервиса који долазе када имају времена да се друже са корисницима или да са њима припремају оброке у кухињи.
Осим волонтера, ученици из школе долазе на заједничка дружења и радионице. За новогодишње празнике организују заједничке приредбе. Велики број учитеља и наставника долазе са својим ученицима и учествују у заједничким активностима. Од наставног особља, ту су још данијела Новаковић и Јасна Ивановић, физиотерапути, Верица Јечменица, неговатељица и Добрила Станковић, педагог.
Светлана је рекла једну веома битну реченицу: „Када су они срећни, и ми смо срећни“! Зато, нека остану срећни заувек. Помозимо им да на њиховим лицима увек буде осмех. Да знају да нису запостављени и заборављени. Нама је то мало, а њима заиста много. Помозимо колико можемо. Нека и ова деца осете да припадају овом свету, овом времену, овом тренутку!
Треба им помоћ, заслужују је. Ситнице значе њихов живот. Довољно је да им погледате у очи, видећете чисте душе које воле живот. Али, није им већина ствари доступна. Хајде да им олакшамо да кроз свој живот прођу што достојанственије и лепше. Данас је свима тешко, свакоме од нас недостаје много тога, а највише пара. Мислим да они не знају за материјално, али знају шта желе. А то је да виде много тога. Да доживе свакодневницу као и сви ми. Само шетња по улицама Чајетине или Ужица за њих је прави доживљај. Па замислите када би и они могли да приуште себи да, на пример, један дан дођу у град, прошетају, виде стадион, позориште, музеј, да своје видике прошире и упознају неке нове димензије. Биће богатији бар за неколико информација. А онда, на крају те посете, отишли би у неки кафић или посластичарницу чисто да уживају.
И како то рече Зорица једне прилике: „ Желим један колач и киселу воду“! Немојмо да дозволимо да за њих то буде недосањан сан. Учинимо да то буде њихова стварност, да виде и осете да су пожељни у нашим животима и на нашим улицама. Па има ли шта лепше и племенитије него да једног дана сретнемо те посебне људе, и да нам буде драго да им пожелимо добродошлицу у нашем граду? Да их поведемо на пиће и колаче и кажемо им да су добродошли. Верујте ми, њихов осмех и срећа у очима довољни су да се осећамо и ми посебно, јер знаћемо тада да смо за само 30 минута, које одвојим за њих, учинили велику ствар – посветили смо пажњу некоме ко то заиста заслужује. А знаће они то да памте, па, ако ништа друго, причаће између себе у свом дневном боравку, али и родитељима и пријатељима, да су били срећни. А то нам је ваљда најважније.
Нада Џелебџић, zlatiborpress.rs
