Породица Дацовић из Љубиша већ једну деценију бави се етно бизнисом. Александар и његова супруга Милена, синови Раденко и Урош и снаха Бобана, удруженим снагама створили су етно село „Бошкова вода“ у Љубишу. Старе планинске куће опремили су за спавање, на имању направили вештачко језеро и кафану у којој се служи домаћа кухиња. Ова породица је град заменила животом на селу.
„Раније смо живели у Ужицу, где и данас имамо кућу. Ја сам се бавила трговином а супруг је био превозник. Године 2007. одлучили смо да покренемо овај посао. Супруг је имао идеју да ово направимо јер је имање на идеалном месту, у сред нетакнуте природе, а поред пролази и локални туристички пут Гостиље-Сирогојно. Направили смо прво једну кућу и на две цигле кували купус. Ко је наишао могао је да сврати на купус. Мало по мало развили смо посао. У почетку нисам знала како ћемо се снаћи у туризму, али сам временом схватила да је најважније да сте добар домаћин и да свом госту пружите максимум“, прича Милена.
Развијали су посао полако. Сваке године на имању Дацовића ницала је по нека нова кућа. Ресторан је направљен на крају, тако што су првобитну летњу терасу одлучили да затворе и опреме у етно стилу. На имању су данас дрвене старе куће, које су куповали у околним селима, а туристи их могу изнајмити по цени од 25 евра за две особе. Саградили су и базен, заправо мало вештачко језеро, користећи поток који туда протиче. Направили су и воденицу у којој се, када није сезона купања, меље брашно.
„Наша почетна улагања нису била велика. Продали смо камион и почели са 20.000 евра. Касније смо узели и кредит и један период је због тога био тежак. Посао је почео да се развија а ми то нисмо могли да испратимо. Међутим, захваљујући томе што се цела породица укључила у посао, успели смо да опстанемо. У послу је у почетку био и наш старији син Раденко, који је сада у Америци, али и он се ускоро враћа и придружиће нам се“.
Милена каже да од државе нису добили никакву помоћ али од председника општине Чајетина и Туристичке организације Златибор јесу. Ипак, највећа помоћ су једни другима, јер заједно граде овај породичан бизнис.
„Задовољна сам јер су син и снаја прихватили да раде на имању. У Ужицу имамо кућу и на смену идемо тамо, али супруг и ја се 10 година нисмо померили са овог посла, јер увек морате да будете ту за госте. Једино за славу Ђурђевдан не радимо, иначе сваки дан се ради. У ресторану служимо домаћу храну врхунског квалитета“.
У овом етно селу бораве разни гости, и домаћи и страни. Домаћи углавном долазе из центра Златибора, удаљеног око 22 километара, док странци чешће букирају и бораве у селу обилазећи успут друге дестинације.
„Прошле седмице су били гости из Канаде и Шведске, који раде нешто у нашој земљи. Три породице. Пришао ми човек после ручка, пољубио и рекао:"Ми путујемо по свету али нигде овакву храну нисмо јели". Била сам јако поносна јер је то велики комплимент. Ове године смо преко букинга на спавању имали 80 одсто страних гостију. Највише туриста долази из Русије, у последње време из Кине, Америке, Канаде, Индије, Ирана. Прошле године били су у гостима двоје из Ирана. Отишли доле низ село и изгубили се ноћу. Једва смо их нашли, стајали су на литици у сред ноћи. Али све се на крају добро завршило“.
Милена каже да би млади људи требало да размисле и можда неки посао започну и на селу, јер није потпуно тачно да перспектива не постоји.
„Упорност и рад су најважнији. Али, ни то не вреди ако сте на погрешном путу. Међутим, то да ли сте или нисте на погрешном путу сами одлучите, јер питање је шта је за кога добро а шта погрешно. Када смо супруг и ја почињали, сви, али апсолутно сви, родитељи, сестре, рођаци, пријатељи…су нам говорили да смо на погрешном путу и да је ово погрешна инвестицја. Али испоставило се да ипак није тако и да су се упорност и рад исплатили. Можете да имате и врећу пара али ако не знате да радите, ништа вам не вреди. Свака врећа пара се потроши, пре или касније“.
Извор: BIZLife / ZoomUe
