Државни празници су део идентитета једне државе, мада није редак случај да је тај идентитет више у вези с владајућом идеологијом, него са истинском традицијом и историјом. Сретењски устав се и данас сматра једним од најлибералнијих и најдемократскијих устава у историји Србије
Ово је први српски устав - у њему су изражене потребе српског друштва: национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутократске владавине.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је донет први Устав Кнежевине Србије, познат као Сретењски. Уставне одредбе које је садржао обликоване су по узору на уставе Француске и Белгије. Текст устава, необично либералан за тадашње прилике, израдио је Димитрије Давидовић, знаменити новинар и српски национални радник.
Овакво уставно решење одмах је изазавало негодовање Аустрије, Турске и Русије, због чега је убрзо суспендован. Велике силе сматрале су га превише либералним.
Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом пет различитих уставних решења од 1838. до 1903. године. После Другог светског рата, од 1945. године, у потпуно промењеним околностима, Србија је у саставу федералне Југославије четири пута усвајала највиши законодавни акт, а актуелни је усвојен 30. октобра 2006. године.То је први Устав Србије након распада СРЈ, односно државне заједнице СЦГ.
Одлуком Скупштине Србије, Сретење поново постаје Дан државности од 2002. године, а од 2012. празнује се 15. и 16. фебруара.
Сретење је уједно и црквени празник - Сретење Господње. У народу постоји веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Слава Сретења, иначе је веома честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.
Сретење се увек слави 40. дан од Божића и на тај дан се ништа не ради, а представља успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу. У питању је први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство, јер указује на први сусрет Спаситеља са људима. Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је “коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван”.
Предање каже да су првом уласку Исуса Христа у храм у Јерусалиму присуствовали и фарисеји и о томе обавестили цара Ирода. Уверен да је то нови јеврејски цар, како су најавили пророци са истока, цар Ирод је наредио да се Исус убије, после чега је поубијано 14.000 мушких беба његовог узраста. Захваљујући упозорењу анђела божјег, Богородица је са малим Исусом отишла у Мисир и тако га спасла.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана 544. године. Тада је у Цариграду и околини владала епидемија куге која је дневно односила 5.000 живота, а пустош је направио и катастрофалан земљотрес у Антиохији. На Сретење су одржане масовне молитве и несреће су престале, па се од тога времена тај дан почео празновати као велики празник Господњи.
