Ивањдан је за Србе велики празник, а о његовој величини најбоље говоре обичаји и веровања која су се вековима поштовала.
Старо веровање је да се сунце на Ивањдан три пута зауставља на небу, а многи сматрају да је природа дошла до свог врунца развоја тј. до средине лета.
Ивањдан је дан који прославља рођење Светог Јована Крститеља, а обичај је да се овај дан плету венчићи од ивањског цвећа и пале велике брезове ватре - лиле.
Ово паљење ватри за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје.
Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства, зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болести.
Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика одзвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући.
У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.
Ивандан се сматрао значајним празником и за њега је био везан читав низ обреда. Вече пред Ивандан девојке су брале иванско (жуто или црвено) и петровско (плаво) цвеће, стављале га на једно место, а затим од тог цвећа плеле венце које су потом стављале на све зграде, торове, врата, њиве, ливаде, па и на крст у селу. Сматра се да ивандански венци представљају Сунце.
У источној Србији биље се бере углавном на празнике јер људи верују да тада имају подршку небеса. Примаријус др Петар Паунковић, који деценијама истражује народну медицину у Србији, при Српском лекарском друштву, забележио је и веровање да се кроз венце од уплетене јованове траве, на Ивањдан, провлаче и жене које немају децу.
Потом се купају у реци да вода однесе урок, зли усуд или болест. Уколико је жена имала неколико узастопних побачаја, на дан Светог Јована посећује особе које носе име Стана или Станка. Ако их има више, обилазе сваку кућу, узимају струкове траве из венчића и праве свој венац. Са њим на глави купају се у реци и верују да ће им следећа трудноћа успети.
Којим год поводом да су прављени, венчићи од јованове траве (Мелилотус оффициналис) сутрадан се каче изнад или са десне стране кућних врата. Верује се да ће штитити дом од несреће током целе наредне године.
У народу постоји обичај да се људи на Ивањдан братиме и куме "по Богу и светоме Јовану" стога што се Јован Криститељ, који је рођен на Ивањдан по старом рачунању времена, сматра узором карактерности и поштења.
