Српска православна црква слави дан Светог великомученика Димитрија, који је у народу познатији као Митровдан. Овај датум се у народу означава као хајдучки растанак и доба године када почиње зима. Митровдан је у српском народу једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима.
Митровдан је посвећен античком команданту Солуна из трећег века, мученом и погубљеном због ширења хришћанства. Рођен је у Солуну, за време цара Максимилијана. Игнорисао је царево наређење да прогони хришћане и јавно је проповедао хришћанство.
Када је цар чуо да је солунски заповедник хришћанин, наредио је да га баце у тамницу где је мучен и погубљен. Солунски хришћани Димитрија су тајно сахранили. На месту његовог гроба касније је подигнута црква и проглашен је заштитником града Солуна.
По предању, Димитријев гроб одисао је босиљком и смирном, те је зато назван Мироточиви.
И данас се верује у лековитост његових моштију. Црквени списи наводе да је потом свети Димитрије "бдео над својим градом и спасавао га земљотреса и других несрећа".
Светог Димитрија, осим Грка, посебно славе Руси и Срби. Код Руса је његов култ почео да се шири још у 12. веку. Они су га 1581. изабрали за заштитника Сибира. Његов празник је један од највећих празника у Руској цркви.
И у Србији су Светом Димитрију посвећени многобројни храмови, укључујући и цркву у Пећкој патријаршији и капелу у манастиру Високи Дечани. Крсна је слава бројних породица и име неких еснафа. У многим местима одржавају се заветине.
Обичаји
Народна веровања кажу да уочи Митровдана и Ђурђевдана треба да је свако код своје куће, јер ко тада не буде у свом дому, тај ће преко целе године ноћивати по туђим кућама. Ово се уједно сматра и најважнијим митровданским обичајем.
Обичај је код нашег народа и да се на Митровдан отпуштају слуге којима је истекао уговор и изнајмљују нове.
Негде се верује и да до Митровдана морају да буду завршени сви велики радови на пољу и друге ствари које се раде напољу. Верује се да после Митровдана зима може сваког часа да изненади, па се зато усталило мишљење да је лоша срећа ако се неки посао остави за после великог празника.
Овај дан је познат и према томе што су се хајдуци тада растајали да би код јатака презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану следеће године. Тако је и настала крилатица: Митровданак – хајдучки растанак и Ђурђевданак – хајдучки састанак.
Ако 8. новембра којим случајм пада снег, каже се да је Свети Димитрије дошао на белом коњу, а верује се да ће се снежни прекривач задржати све до априла. Ако је облачно чека нас топла зима, а ако је пак ведро, према народном веровању, зима пред нама је оштра.
У Србији постоји и веровање да на Митровдан не треба грдити малу децу, колико год да су погрешила или била безобразна, јер ће наводно онда целе године бити несташна.
Сељаци у Шумадији на Митровдан од давнина у сваки угао собе стављају белутак да их брани од мишева. Жене на овај дан не дирају вретено, чешљеве и маказе.
