Као јединица незнабожачких родитеља, крстила се у 12. години, због чега је се отац одрекао. Према предању, након што је примила хршћанство крштењем, света мученица Марина заветовала се да се никада неће удати, али и да ће својом душом пострадати за Исуса Христа.
У 16. години живота, због одбијања понуђеног брака и вере у Господа Исуса Христа, изложена је најгорим мукама, а потом и погубљена мачем у доба цара Диоклецијана.
Мошти ове светитељке постадоше чудотворне и исцелитељске. Налазиле су се у Цариграду до доласка крсташа, а данас се њена рука налази у светогорском манастиру Ватопеду.
Њене мошти и данас су поштоване. Сматра се да Огњена Марија увек одговара на молитве и лечи болесне, без обзира на вероисповест.
Светитељка се најчешће представља са крстом и палмом, симболом мучеништва у рукама, са змајем под ногама и често са кућама у пламену у њеној позадини.
Обичаји и веровања
Огњену Марију неке православне породице обележавају као крсну славу. У црквеном календару празник није обележен "црвеним словом", али се ипак веома поштује и у цркви у народу.
У народу се верује да је Огњена Марија сестра Светог Илије који кажњава громом, спада у "огњевите" свеце.
Према предању, она од брата крије када је његов празник да се он не би од среће и славља заборавио и громовима уништио цео свет. Али и Марија пали и кажњава огњем, по чему је и добила назив Огњена.
У народном предању чувају се примери о ватри која је у вреле празничне дане спалила жито, сено и домове људи који су се огрешили радећи на празник Огњене Марије.
Славе је сви који су имали штете од грома и олује. Народна изрека каже – ко слави Огњену Марију сигуран је у летину.
Обичај је да се на овај празник, када због велике врућине "гори небо и земља", не раде никакви послови, а посебно радови на пољу.
Нико не ради, поготово жене, јер се сматра да данас ниједан посао не може донети срећу.
У народу се каже да на Огњену Марију "не ваља ни конац у иглу уденути".
