Православни верници данас славе Светог Николу - Никољдан, једну од најчешћих крсних слава код нас.
Овај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији као јединац син богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Свој духовни живот започео је у манастиру "Нови Сион" код свог стрица, светог Николаја епископа патарског. По смрти родитеља, вођен чудесним небеским гласом, кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе. Убрзо после тога постао је архиепископ мирликијски те је у време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео у тамницу али је и тамо настављао своје проповеди.
Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, и ту, у борби за истину ударио једног јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе. Чудесним јављањем Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен је овај правдољубиви светитељ на Сабор и у службу. Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама, а он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости кратко је боловао и упокојио се 343. године.
Свети Никола се сматра заштитником: деце, учених људи, трговаца, морнара, путника уопште... Сматра се да је обичај по коме се деци уочи Светог Николе у ципелице потајно стављају поклони потекао отуда што свети Никола своја доброчинства никада није чинио јавно. Исти мотив се везује и за Божић Бату.
Некада се на свим хришћанским бродовима налазила икона светог Николе а он се посебно празновао дуж Јадранског и Средоземног мора где је био обичај да се на тај дан не испловљава а да се бродови на пучини усидре и пловидбу наставе сутрадан.
Свети Никола је умро у петак 6. децембра (то је у нашем веку 19. децембар по новом или Григоријанском календару) 343. године и сахрањен је у саборној цркви у Мири. Ту је његово тело почивало више од шест векова а хришћани су долазили на његов гроб и доводили своје болеснике. Међу њима су били и Стари Словени са реке Дон чиме се објашњава зашто је свети Никола толико поштован код Срба.
Када су Турци у једанаестом веку освојили Ликију, мошти светога Николе су 1096. прокријумчарене из Мира у Бари у Италији и положене у Цркву светог Јована Претече, која је убрзо постала стециште ходочасника.
Три године потом грађани Барија подигли су велелепну цркву светом Николи. Овом храму је доцније српски краљ Стефан Дечански слао богате прилоге и читаву цркву украсио сребром у знак захвалности јер му је, како је сматрао, свети Никола повратио вид.
Свети Никола зимски празнује се 19. децембра по грегоријанском календару у знак сећања на дан свечеве смрти, а летњи 22. маја, када су светитељеве мошти пренете из Мира у Ликији у тада православни Бари у Италији. То је за многе породице мала слава или преслава.
