Српска православна црква и православни верници обележавају данас празник Свете Петке. У Србији је Света Петка једна од најпоштованијих светитељки, а дан њој посвећен једна је од српских слава.
Свету Петку, која је историјска личност сврстана у ред светих, као једна од највећих мисионарки хришћанске вере поштује се у целом православном свету, а на поклоњење њеним светим моштима које почивају у Јашији у Румунији долазе и припадници других религија верујући у њену исцелитељску моћ. Посебно јој се обраћају жене свих вера и нација сматрајући је својом заштитницом. Култ светитељке је у Србији добио на снази крајем 14. века, после Косовске битке и у време почетка турске владавине када су многи умни и духовни људи нашли уточиште у српској земљи.
Прве записе о светој Петки оставио је Григорије Цамблак међу којима је и опис преноса моштију свете Петке из Видина у Србију и до Београда (1403.године) и то заслугом монахиње Јефимије кнегиње Милице које су дозволу измолиле од султана Бајазита. Верује се да су од времена деспота Стефана Лазаревић сто година почивале у стени поред калемегданске капеле и извора Свете Петке и да су јој на поклоњење долазили и православни и католици па и мухамеданци, тадашњи окупатори Србије.
У епархијама СПЦ око 250 цркава је посвећено Светој Петки, а у Београду је најпосећенија капела на Калемегдану где се сваке године после литургије у Цркви Ружици која је у непосредној близини, организује литија у којој учествују и верници.
Калемегданска капела Свете Петке саграђена је на извору воде за коју се верује да исцељује очне болести и у њој се, као велика светиња, чува мали прст светитељке. Према народном предању капела на Калемегдану и црква Ружица подигнуте су још у 15. веку за време деспота Стефана Лазаревића, али су и порушене у време турске владавине.
Света Петка је живела крајем 10. и почетком 11. века. Рођена је у Епивату, код Калитракије у Малој Азији, а према записима српског владике Николаја Велимировића, пореклом је Српкиња.
