Православна црква 3. јуна по новом календару (21. маја по старом) празнује Светог цара Константина и његову мајку Јелену, двоје великих светитеља који су оставили неизбрисив траг у историји хришћанства.
Цар Константин Велики је познат као први римски цар који је прихватио хришћанство и дао му равноправан статус са осталим религијама у Римском царству. Најважнији догађај везан за његову владавину је Милански едикт из 313. године, којим је прекинуто прогонство хришћана. Његова мајка, царица Јелена, била је дубоко верујућа и посвећена Христу – према предању, управо она је пронашла Часни крст на коме је Исус Христ био распет.
Народна веровања и обичаји
У народу се овај празник поштује као дан правде, истине и одлучних корака. Верује се да су Константин и Јелена симболи милосрђа, храбрости и заштите породице, па их многи домаћини славе као крсну славу. Сматра се да је овај дан нарочито повољан за доношење важних одлука, започињање послова и помирења са ближњима.
У неким крајевима Србије, посебно у источној и јужној Србији, жене на овај дан не раде тешке послове – не плету, не ткају, не перу – у знак поштовања према царици Јелени, коју називају и „молитвеницом народа“. На овај дан се пале свеће за духовно просветљење, а верује се да се молитве упућене за здравље и породицу посебно услишују.
Симболика празника
Свети Константин и Јелена симболизују повезаност световне моћи и вере, али и снагу породичне блискости. У иконографији су често приказани заједно, са крстом између њих, што подсећа на њихову улогу у оснаживању хришћанске вере.
Овај празник нас позива да будемо доследни вери и истини, да негујемо правду, али и да поштујемо породичне вредности и мир међу људима.
