СПЦ и њени верници данас обележавају славу посвећену Св. Срђу и Вакху, који су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305). За овај дан, као и за велики број светаца, везују се бројна веровања. Српски народ сматра да је овај дан права природна граница између јесени и зиме.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Данас је све мање људи који се баве пољопривредом у тој мери да читав дан проводе на пољу, али се то може односити и на оне који се рекреативно баве узгајањем биљака, или раде у дворишту. Зато, уколико имате башту или гајите биљке, данас немојте да се бавите тиме, одморите.
Такође, овај празник је у црквеном календару обележен црним, масним словима, стога не би требало радити кућне послове. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак.
Обичаји на тај дан
Стари је обичај да се на тај дан за украшавање користе палмине гранчице. На другим просторима Блиског истока, услед вековне доминације ислама, њихов култ је замро како је нестајало хришћанског становништва, па је већина некадашњих цркава претворена у џамије. Превласт друге религије није избрисала прастаре народне обичаје, па Св. Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.
Услед убрзаних и честих миграција становништва у 19. и 20. веку данашње становништво са Срђевданом као својом крсном славом разбацано је широм простора Балкана, и у већини случајева то су појединачне породице, које су се током времена одвојиле од својих родова.
Ретки су примери да на мањем географском простору буде већи број породица које славе Срђевдан. Досадашња истраживања показала су као изузетак село Горобиље код Пожеге у Србији, које још од 18. века има више породица са том крсном славом.
