Српска православна црква и њени верници данас славе Светог Јована Богослова.
Апостол и јеванђелиста Јован био је један од првих ученика Исуса Христа, с братом својим Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов.
Црква га посебно слави два пута у години – 9. октобра када се сећамо његовог упокојења, и 21. маја – јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит.
Верује се да на данашњи дан људи са села треба да одмарају своју стоку, жене да не дирају плетиво, маказе, ни игле да не би мишеви гризли рубље.
У неким местима ударају у амбаре да се мишеви разлете, а у многим крајевима у ове дане почињу свадбе, које трају по три дана.
У Срба се често наилази на тумачење да је дан посвећен Светом Јовану Богослову први којим – чак и пре дана посвећеног архангелу Михаилу – почиње михољско лето.
У народу овај период често се назива и сиротињско лето јер се веровало да у октобру мора да буде десетак лепих дана како би и сиротиња стигла да позавршава пољске послове на својим имањима, након што заврше надничарење, бележи Миле Недељковић у „Српском обичајном календару“.
Уз то, постојао је још један „душевни“ обичај, када није допуштано да удовичке породице, или оне без довољно мушких руку, остану незбринуте и са неубраном летином.
Тада се прискакало у помоћ такозваном милосрдном мобом.
Остало је забележено да су ове мобе биле празницима и недељом, као и да није био грех ако се сиротињи помаже током празника или у недељни дан одмора
Јован је био и син Зеведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи „Синовима грома“, према надимку који им је дао Исус када их је позвао за своје ученике, апостоле.
За Јована Богослова се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија.
Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес.
Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство.
Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Имао је већ више од сто година када је зашао је са својих 7 ученика из Ефеса и наредио им да ископају гроб у облику крста. Потом је старац легао у гроб и његови ученици су га сахранили.
Верници су касније отворили Јованов гроб, али тело није било у њему. Једино се, сваке године 21. маја, од његовог гроба дизао неки ситни прах, мирисан и лековит. Тим прахом народ је лечио многе болести.
Извор: Србија данас
