Данас Српска православна црква и верници обележавају један од четири највећа празника посвећена мртвима - Митровске задушнице.
Као и за сваке задушнице, и за ове је обичај да се на гробље односи храна, коју по правилу спремају жене. Задушнице никада нису у време поста, нити падају у постан дан, јер су увек у суботу. Пеку се колачи од белог брашна, који се понекад зову "просфоре". Спремају се ракија, пиво, вино, вода, а у неким местима се износи и жито.
Носи се онолико свећа колико се мртвих помиње. У свим крајевима Србије на гробове излази свештеник да окади гроб. Ако је неким случајем свештеник спречен да дође, онда неко од присутних тамјаном обави прекађивање.
Заједничко за задушнице у свим крајевима јесте излазак на гробље и организовање послужења на гробу. Некад су то само пита, пециво, кафа и вода. Понегде се изнесу кувана јаја и печење. На гробљу се ваља послужити макар једним залогајем, обичаја ради.
Понудама се служе рођаци који су на гробље изашли, а не одбијају се ни непозната лица, ако сама приђу гробу. Сматра се за велики грех и увреду мртвима ако би се неко одбио или чак отерао од гроба.
У црквеној години постоје четири општа задушна дана:
Задушнице пред Васкршњи пост, уочи почетка Великог поста, Духовске задушнице, уочи празника Свете Тројице, Михољске задушнице, уочи Михољдана и Митровске задушнице уочи Митровдана.
Задушнице увек падају у суботу, када се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увек слави у недељу, провео у гробу.
У цркви се на Задушнице помињу и речи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова четвртог века хришћанске проповеди:
„Помозите покојнима и помињите их. Не оклевајте да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих”.
У Србији се и до данас задржао обичај по коме на гробља, на дан задушница, треба изаћи што раније, а свакако пре подне. Традиција потиче од чињенице да се некада ваљало прво отићи на литургију у цркву, па тек после тога на гробље.
