Српска православна црква ове године обележава Велике зимске задушнице 09. marta. Тај дан посвећен је сећању на све преминуле. Иде се на гробља или у цркве и пали свећа.
На гробље или у цркву се носи кувано освештано жито које подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у мраку, него у светлости Сунца. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се зацељују ране греха. Свећа је симбол светлости Христове, која треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих.
Зимске задушнице спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧΧ веку. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за:
“Умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад.”
Kанон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне:
“Што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали;који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, одотровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања”.
Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, односно немају фиксни датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је друга недеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива.
У овој недељи се не припрема опрема за будуће невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.
Извор: Курир
