У оквиру пројекта „Дигитализација културне баштине Златибора – кућа за памћење“, доктор Никола Крстовић, консултант на Пројекту, одржао је низ предавања на ову тему. Једно од њих, које је одржано у музеју на отвореном „Старо село“ у Сиројну студентима постдипломских студија Архитектонског факултета из Београда, изазвало је изузетну пажњу и дискусију за коју се надамо, за рад опшег добра, да је била конструктивна.
Пројекат дигитализације је замишљен као стварање базе података која ће представљати извориште за многе будуће истраживаче којима ове чињенице могу помоћи у даљем раду било да се користе у стручне научне, културне, туристичке и друге сврхе. Акценат на дигитализацији културног наслеђа је стављен на поштовању свих битних аспеката као што су живот, традиција и култура, јер нас они одређују у времену и простору. Ово би требало да буде битно свима који се баве градитељством, јер ахитекте обично иду за неким својим замислима, пратећи модерне трендове, каже Никола Крсто1вић. Ретко када они испоштују градитељско наслеђе једног места, које се таложило и кристализовало кроз време.
Ова тема је, на једном, од предавања др Николе Крстовића изазвала занимљиву дискусију и различита мишљења код студената архитектуре, који су се сложили по једном питању, а то је инвестициона архитектура. Јер, у данашње време инвеститори диктирају правила градње, не дајући право гласа ни архитектама ни градитељима. Њима је у интересу да у што краћем року изграде већи објекат који ће им донетишто већи профит. При том не маре ни за изглед ни за сигурност објекта, нити за мишљење крајњих корисника, а камоли за културну баштину. Међутим, култура је инвестиција која се и те како исплати на дуге стазе, јер одређује специфичност једне средине, а кроз примарне и секундарне приходе може испровоцирати квалитетнији развој једног места додаје Крстовић.
Због тога је цела прича о дигитализацији културне баштине подржана од стране државе.
Ова тема је, на једном, од предавања др Николе Крстовића изазвала занимљиву дискусију и различита мишљења код студената архитектуре, који су се сложили по једном питању, а то је инвестициона архитектура. Јер, у данашње време инвеститори диктирају правила градње, не дајући право гласа ни архитектама ни градитељима. Њима је у интересу да у што краћем року изграде већи објекат који ће им донетишто већи профит. При том не маре ни за изглед ни за сигурност објекта, нити за мишљење крајњих корисника, а камоли за културну баштину. Међутим, култура је инвестиција која се и те како исплати на дуге стазе, јер одређује специфичност једне средине, а кроз примарне и секундарне приходе може испровоцирати квалитетнији развој једног места додаје Крстовић.
Због тога је цела прича о дигитализацији културне баштине подржана од стране државе.
