Гост библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ била је овогодишња добитница НИН-ове награде, Ивана Димић. Њен роман „Арзамас“ код читалачке публике је наишао на врло добар пријем јер тема коју је у њему обрадила књижевница, без обзира на драматичност, блиска је људима а тон књиге и стил писања чине је лако читљивом. Са 63. НИН-овом добитницом смо разговарали за „Златиборске вести“.
„Ја већ 40 година објављујем и пишем. Већ сам у пензији, имам 60 година и више ни на какве награде нисам ни рачунала, нити је то нешто што може мени, на било који начин, да „смета“. Када је неко млад писац па добије тако велику награду – то може да га збуни. Али, ја сам, ипак, један пензионер и знам да је слава пролазна и ничиме више то не служи, сем овако корисним стварима да се о књижевности разговара, а не да се разговара о неким другим стварима које су можда важније, али – некад је и уметност важна“, каже Ивана Димић.
На питање како је роман добио тако интригантан назив, рекла је да је Арзамас име једног малог града у Русији, али је он битан по томе што је у њему чувени писац, гроф Толстој, доживео ужасан страх од смрти. Пошто се кроз роман намеће неумитност живота који се ближи крају , тиме је и назив књиге разумљив. Међутим, књига говори и о односу мајке и ћерке . Писана је 7 година, а у том периоду је књижевница неговала мајку оболелу од деменције. Без обзира на ту чињеницу, Ивана Димић напомиње следеће:
„Тема књиге је болест и смрт, али и тема свих мојих књига је љубав и смрт... Кад је књижевност у питању, пошто је то уметност, онда се то што су у њој аутобиографски подаци писца - јако мало важно за вредност књиге. Да би нешто било вредно уметничко дело, потребно је да ви будете даровити и да будете добар занатлија у том послу којим се бавите, а коју ћете тему изабрати... Сваки писац пише углавном оно што га се тиче, а да би то постало књижевно вредно, потребно је да се тиче и онога ко то чита. Када пишете о љубави и смрти – то су најопштије теме, када пишете о односима између родитеља и детета – то су теме које могу свакога да се тичу; свако људско биће има, или је имало, мајку па тема може да га занима . Једино је важан начин на који једну тему обрадите да би то било књижевно релевантно. Дакле, ја се надам да то што сам добила књижевну награду значи да сам озбиљан књижевни труд уложила у ову књигу чија је тема деменција и смрт.“
Роман „Арзамас“ се издваја стилом писања. У необичном ритму смењују се тренуци дијалога између мајке и кћерке и поглавља монолошких размишљања o разним животним појавама, појмовима...
„То је жанровски нека врста искока зато што се ти фрагменти, дијалошки и прозни, смењују сукцесивно. На тај начин сам структуру правила не с намером да правим неку новину у романескном писању него сам то радила са идејом да се и формално деменција може показати кроз те прекиде и промене ритма у приповедању. Дијалог је једна врста комедијског осврта на ситуацију јер је то доста тешка тема па је просто потребно да се праве те промене ритма да читаоцу не би била сувише тегобна. Има људи који се поистовећују са самом темом, који су имали такве животне ситуације и неколико пута сам чула, на књижевним вечерима, дирљива сведочења... Од једног човека, на пример, који је чувао дементног оца и он је рекао да је њему било утешно да чита књигу – што је за мене био велики комплимент, јер му је читање тог романа помогло да расветли ту своју ситуацију на један начин који није само тегобан... А и мени је та ситуација помагала да пишем јер је писање начин на који живим! Оно је прво средство којем прибегавам кад је мени ситуација у животу компликована."
На питање: шта ново можемо очекивати од ње, Ивана Димић одговара да је рукопис за књигу „Арзамас“ предала издавачу 2014. године, а од тада није престајала да пише.
Мирјана Ранковић Луковић
