Српска православна црква и њени верници последње недеље пред Васкрс славе свечани улазак Исуса Христа у свети град Јерусалим. Овај празник се назива Цвети, а како пада на пролеће, у народу је везан и за буђење природе и њено цветање.
Празник је установљен још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере. Цвети спадају у покретни празник који се слави увек дан после Лазареве суботе - Врбице.
Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из Витаније у Јерусалим. Глас о доласку Спаситеља и васкрсењу Лазара Четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили.
На улазу у Свету земљу народ је Исуса дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао "Осана" - "Слава сину Давидову".
Уочи овог празника, држи се вечерња литургија, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом.
Празник Цвети се обележава у свим хришћанским земљама, а Јеванђелисти бележе да је Исус на капијама града дочекан с цвећем и листовима палме, које су му људи бацали пред ноге.
Како је код нас за палму сувише хладно, народ се прилагодио и у цркву се носи шимшир, тису, најчешће гранчице врбе.
Међу православцима Цвети важе за један од најрадоснијих празника.
Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Иначе беру најчешће велике цветове - да би били лепи и крупни, дрен да би били јаки, љубичицу, да би били миришљави и привлачни, врбове гранчице да сви буду напредни.
Ово цвеће се не уноси у кућу, већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају. Ставља се и врбова гранчица "за брз напредак", понегде дрен "за здравље", а девојке стављају и љубичице, ако их има.
Такође, посебно раздрагану традицију представљале су поворке девојака, "лазарица", које су изводиле свој плес певајући пред сваком кућом, за шта су заузврат добијале поклоне.
Овај обичај наговештавао је развој девојчице у девојку стасалу за удају. Веровање је налагало да се мора ићи три пута заредом у "лазарице", иначе би се могла очекивати нека несрећа. На тај начин су девојке биле чуване од преране удаје. Својом песмом и игром даривале су домаћине жељама за напредак и успех.
Извор: Телеграф.рс
