Синоћ је у „Чиготи“ на Златибору представљена књига „Епска Србија“ Милисава Савића. Ова књига је својеврсна ода прошлим временима, српским јунацима, епском стваралаштву, нашим фрескама и црквама, или још једно путописно отискивање у прошлост Милисава Савића. О књизи је говорила књижевни критичар Ана Стишовић Милосављевић, а разговор са писцем је водила Мирјана Црнчевић из библиотеке Чигота.
За књигу „Долина српских краљева“ писац Милисав Савић је 2014. године добио прву путописну награду „Љубомир П. Ненадовић“, као и награду „Григорије Божић“. Овом књигом он је начинио својеврсну опомену и позив на самосвест и одговорност према драгуљима српске традиције који имају значај не само за српски народ, његову културу, веру и традицију, већ поседује вредност светских размера. Књига „Епска Србија“ рађена је у истом маниру, откривајући нам нас саме кроз епску књижевност уткану у фреске у црквама и манастирима, у предања и задужбине.
“Ја сам трагао за топонимима из наше народне поезије, али трагао сам и за ликовима који се налазе у овим манастирима, тако да сам обишао многа места. Од најпознатијих јунака, Марко Краљњвић има неколико својих портрета и они се налазе у Македонији. Али је он тамо подигао два манастира и он се потпуно на тим фрескама разликује од оне слике у народној песми. На тим сликама он је један племић, један краљ-син издуженог лица. А у народној песми он личи на једну људину који смаже за ручак јагње и попије мешину вина. Што се тиче фресака, најлепша је једна црква у селу Катићи испод Мучња, зове се Бела црква у Брезови, тако се зове село. Она је подигнута крајем XIV века, можда одмах после косовске битке и тамо имају дивни портрети који су нешто касније рађени, али на старој подлози, кнегиње Милице, кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића“, говори Милисав Савић.
Везујући се за овај крај у којем је синоћ представио књигу „Епска Србија“, Савић је изнео занимљиве податке о потрази за црквом Јањом о којој су написане многе странице, али прави одговор нису дали ни историчари, а ни преносиоци предања.
„Бар десет цркава из овог краја тврди да су црква Јања. По некима, рецимо, мисле да је то манастир Увац који је скоро обнављан, да је он био црква Јања. Неки опет мисле да је манастир Дубница код Штиткова, неки да је, можда, Бела црква у Карану или црква у Добруну, а имају и још неке цркве између Ариља и Студенице“.
Ова књига је пуна добрих сећања на старе обичаје описане из личног искуства, али и кроз запажања. Такође говори о најлепшим епским песмама и њиховим творцима, анализирајући и творце и њихово стваралаштво; пише о јунацима наших епова и њиховом приказу на фрескама, о дворима и томе како су сијали некада и „мрвицама“ ,како каже писац, које су од њих остале. Књига је пуна бројних фотографија које је Савић сам снимио, онако „ненашминкане“, са црквама у којима се виде вино и уље, новчићи и поклони, баш како запажа и око посетилаца. Писана је двојезично, са намером да остане вечити траг о овом народу на Балкану којем су се са разлогом дивили многи странци међу којима и познати писци с краја 19. и почетка 20 века, а о којем се данас говори са сумњом и неповерењем. Истина је вероватно негде између, али чињенице казују да се заборављени уметнички духовни простор мора спасти бар на овај начин. Милисав Савић је показао да је сентиментом, стваралачким поступком, идејом , не само мајстор свог заната већ и човек који је прихватио судбински аманет.
Мирјана Ранковић Луковић
