Синоћ је у Библиотеци “Љубиша Р. Ђенић” представљена књига Слободана Гавриловића “Етнографско стваралаштво Љубише Ђенића Рујанског”. Својим ентузијазмом и радом у којем је са подједнаким успехом био и библиотекар и њижничар, кустос и архитркта, публициста и хроничар, Љубиша Ђенић не престаје да интригира и надахњује писце ово краја да о њему говоре и пишу.
Библиографија Љубише Ђенића Рујанског је зачуђуђујуће богата: садржи 765 радова из различитих области... 235 новинских чланака, преко 200 цртежа, 139 прича и шала, 43 прилога из етнографије, 30 легенди, 27 приказа, 15 биографија. Објавио је и 33 књиге, публикације и сепарате. Ерске мудролије имале су више издања са 15.000 примерака. Приредио је 31 публикацију, илустровао 10 књига и монографија а његов најзначајнији рад ''Златиборски летопис'', данас се чува у Историјском музеју Србије и Српској академији наука и уметности. Од 1965 до 1975 био је стални сарадник Етнолошког друштва Југославије и учествовао у изради Етнолошког атласа Југославије, обрадом 16 села из општина Ужице, Чајетина и Нова Варош. За тај атлас прикупио је 57. 000 драгоцених јединица.
Ђенићев допринос српској култури је заиста изузетан, што потврђују многе награде и признања од којих је свакако највећа Вукова награда, коју је, први по њеном успостављању, добио 1964. године,. С тога и не чуди велико поштовање које према његовом лику и делу исказују људи који су га познавали и који пажњу и захвалност исказују пишући о њему.
„Данас кад се постави питање културног идентитета, ја само кажем : људи, прочитајте дела Љубише Ђенића и видећете шта је то наш идентитет“, каже Слободан Гавриловић. „ Он је сачувао од заборава многе здравице, многе песме, обичаје, анегдоте; топонимеи настанак њихов, занате коларске, кириџијске, катранџијске...Музичке инструменте: окарину, дудук, гајде, гусле... Израду брвнара, цртеже, опис обичаја: слава, свадби... Чак је и једну Вучју свадбу – то је опис који је и уметнички и етнографски и историјски. Он је Златибор волео душом, и језиком – писањем, умотворинама, мудролијама, и планинарством... Он је 1939. године објавио прву књигу о планинарству и туризму на Златибору“, говори са дивљењем и поштовањем социјолог и писац, али пре свега Пујов познаник - завичајац, Слободан Гавриловић.
О Љубиши Ђенићу је на књижевној вечери говорила и Боса Росић, етнолог.
„Слобо је покренуо нешто што је требало и раније да се покрене, јер је то Пујо заслужио. Мора његово целокупно дело научно да се валоризује, да се ангажују стручњаци који ће то да обраде, да се све његове јединице које је објављивао по различитим часописима по целој Југославији прикупе и да се изда велика монографија са додатком његових дела. То би било за Златибор нешто од немерљиве вредности“, тврди Боса Росић.
Снежана Ђенић, директорка библиотеке која носи дично име њеног деде, написала је у поздравној речи следеће: „Можда Љубишу Ђенића ипак могу најбоље објаснити његове поруке остављене потомству: "Треба волети људе, упознати све што је непознато, одушевити се свим што је лепо и човечно. Треба радити и после рада смејати се и шалити. И увек очекивати да сутра донесе нешто ново, боље и лепше".
Мирјана Ранковић Луковић, zlatiborpress.rs
