О феномену трајања једне културне манифестације као што је Ликовна колонија у Трнави говорили су многи сликари, ликовни критичари, историчари уметности, писци, а сва истина може да се сажме у следећој реченици: „На нашу срећу, постоје људи као што је Владе Митровић који упорно, уз помоћ оног језгра без којег ништа не опстаје, а то је породица, успева да одржи ову Колонију и испуни људе који долазе овде надахнућем, љубављу, тако да они пожеле опет да се врате“, рекла је песникиња Мирјана Ранковић Луковић.
Поред завичајних песника, Милосава Радибратовића, Мирјане Ранковић Луковић и Вукомира Божанића, 23. по реду ликовну колонију званично је отворио проф. др Миљко Ристић, одајући својеврсно признање сликару Драгану Димићу. Упознавши присутне са стваралачким почецима овог академског сликара који је 1978. године дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Милоша Бајића, који је имао 67 самосталних изложби у земљи и иностранству и преко 300 жирираних колективних изложби, учествовао је и у раду 76 ликовних колонија. Незаобилазни део је његов хуманитарни рад: 120 његових радова је послужило у добротворне сврхе, помогло радне акције и на томе му треба одати посебно признање, истакао је др Ристић.
У разговору са домаћином, Владимиром Митровићем, приметили смо да је у последњих неколико година све мање сликара из иностранства. О том проблему Митровић каже да највећу подршку у свему даје организатор ЈП КСЦ Чајетина и ТО Златибор, јер без њихове финансијске помоћи не би Колонија опстала. Међутим, економска криза диктира услове, тако да је много теже организовати гостовања иностраних сликара.
„Мислим да таква манифестација може да користи, не само мени и овом селу већ промоцији читавог Златибора и туризма, тако да се људи заинтересују и дођу, чудећи се да у неком удаљеном златиборском селу се одржава овако значајна манифестација... И да тако значајни песници топлу реч, коју су написали, изнесу, да изазову емоције код људи, да и то остане уписано у срцима...“ каже Митровић.
Ово, по много чему специфично сликарско дружење, из којег настају драгоцени записи у цртежу, боји, дрвету, камену..., постало је драгуљ мозаика у културној слици Златибора. Ако га којим случајем не би било, каже наш познати сликар и скулптор, и те како би зафалио.
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
