Синоћ је у библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ представљена књига Радована Поповића „Осмех родне године“. Овај новинар и писац, који је преко 30 година био уредник културног додатка "Политике", објавио је и читав низ књижевних биографија, а своју новинарску каријеру почео је 1957. године у ужичким „Вестима“. У том периоду објавио је око 150 репортажа, записа и белешки, од којих се око 50 одбраних нашло и у књизи која је представљена чајетинској публици. О књизи су говорили: проф. др Гојко Тешић, магистар Слободан Радовић и музеолог и публициста Драгиша Милосављевић.
Да ли је више речено о писцу или о његовом делу на промоцији књиге „Осмех родне године“, остаће тајна. Јер, и писац и дело, стиче се утисак, исто су. Раскошни у својој нутрини, а једноставни и скромни, без потребе за истицањем. А и чему? Прави људи и њихове врлине препознају се без обзира на време у којем се губе аршини и кодекси. Прави људи не говоре о себи самима. О њима говори време и они који долазе.
„Изузетан човек, изузетан пријатељ, неко ко поштује све што су етичке вредности нечега што је дијалог, што је разговор... Он је један од ретких који никада прекршио и злоупотребио нешто што су деликатне ствари из архива, личних или јавних . Дакле, неко ко је поштовао сваког оног са ким је разговарао“, прича о Радовану Поповићу професор доктор Гојко Тешић, књижевни уредник. „ Ти записи су оне драгоцености које говоре и о његовој изузетности“.
Књига „Осмех родне године“ постоји, на срећу читалачке публике, захваљујући новинарима ужичких „Вести“, Зорану Јеремићу и Зорану Жеравчићу, који су њени приређивачи.
„Знам Поповића дуго година, међутим, тај његов рад, тих првих 9 година у новинарству од 1957. – 1966. у „Вестима“ су непознате. Кад читате његову биографију, то је је биографија нја две стране, а тих 9 година у „Вестима“ стало је у једној реченици: „Свој радни век почео је у ужичким „Вестима“. Како је дошло до тога да ја откријем тих његових 9 година? Ја сам листао послератне „Вести“ тражећи теме из спорта. Онда сам случајно налетео на репортажу „Јесен у Загребу“. На три ступца „Вести“ Радован је писао о Загребу једне јесени, сјајан, упечатљив текст. Мене је то заинтересовало и помислио сам: дај да видим има ли још које репортаже. Ја сам открио, у тих 9 година, преко 150 репортажа, записа и белешки о људима, догађајима, својеврсним феноменима тог времена, насталих на најобичнијим местима: на улици, вашару, у некој бањи, на дочеку Нове године...“ прича новинар Зоран Жеравчић који је, са својим колегом Зораном Јеремићем, овим гестом – приређивањем књиге, направио својеврстан гест поштовања старијем колеги новинару .
Свако ко се лати збирке „Осмех родне године“ пожелеће наставак, јер је од око 150 репортажа представљена тек трећина.Радован Поповић је бираним речима богатог српског језика у својим причама осликао непоновљиво време, простор и људе, а у свему томе се може само уживати. Упознајући његов рад, читаоци ће се подсетити на вредности које би требало да има свака добра прича, али и добар новинар.
Мирјана Ранковић Луковић
