Синоћ је у библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ отворена изложба посвећена песнику Михаилу Ћуповићу. Фотографије, новински чланци, рукописи, део су ове изложбе коју су употпунили Ћуповићеви стихови, насловне странице његових књига, речи колега песника. Изложбу је отворила директорка библиотеке Снежана Ђенић, а гост ове вечери сећања био је дугогодишњи песников пријатељ, писац из Црне Горе, Слободан Вучинић.
За један богат и испуњен живот необично је мало фотографија песника Михаила Ћуповића чија је поезија заступљена у многим антологијама. Поред поезије за децу и одрасле писао је драме и монодраме, позоришне комаде за децу, еколошку бајку и при том радио на сакупљању народних анегдота овог краја претварајући их у препознатљиви ерски хумор који је икроз скечеве извођен на Турнирима духовитости. Они који су Ћупа познавали кажу да недостатак материјала не треба да чуди јер се и у томе огледа скромност и величина овог писца. Зато не недостају речи којима његови пријатељи и сарадници описују време у којем је живео, радио и стварао овај горштак питомог срца.
„Најдивнија је та непосредност и то, сад не могу да пребројим али дугогодишње наше дружење, не само са мном већ из целе екипе, из те плајаде старих... То је лепо подсетити се, мало смо били млађи па је сетно, али је и дивно!“, каже један од учесника Турнира духовитости , глумац Жарко Божанић. „Куда смо све и како пролазили? Идући да тражимо одећу, костиме, по селима код сељака за монодраму за ове наше, па пироћане, па позајми, па сукнене панталоне... Па кад се само сетимо гостовања у Скадарлији...Па смо наступали у кући Ђуре Јакшића са његовом „Земљом“ “, подсећа се Божанић. На његова сећања се надовезује Нада Обрадовић, такође из те поставке глумаца са Турнира духовитости:
„Он донесе текст и ми ту њему, као, дајемо неке идеје, а онда он каже: „Ја ово морам да однесем у Комитет.“ А ми кажемо – чик! Ако однесеш у Комитет, нећемо да наступамо. Ми смо од `73. године били заједно, док није умро Ћупо. И било је предивно. И на том Турниру духовитости је било толико хумора и толико смо се ми волели...“, са мноштвом емоција говори Нада о једном другачијем и прошлом времену.
Ћуповић је надасве волео да се дружи са сликарима и доста својих песама посвећивао је њима, а они су узвраћали на свој начин. Обрад Јовановић, академски сликар, каже:
„ Ја сам давно слушао један интервју Мирослава Чангаловића. Он је рекао да је највећи споменик песма. Ја сам раније доста путовао и волео сам песме и кафане и кад кажем да сам из Ужица, да сам са Златибора, неизоставно је било „Златиборе питај Тару“. Тај феномен песме је у ствари живи спомен. Кад нешто уђе у песму и кад се пева, то остаје за сва времена. Све ово друго пролази, али песма остаје. И, на крају, чиме се човек закити него песмом.“
„`77. године у Кососвској Митровици ја сретам једног, без имало претеривања, џина планинског! Бркат, фин, питом, широк ко ливада, наоко груб горштак, а питом. Михаило Ћуповић... Тада је почело наше дружење, до оног тренутка када док сам се са њим, прије 13 година, опростио у његовој Мокрој Гори“, сетно говори Слободан Вучинић, песник из Црне Горе који је на Златибор долазио и долазиће „као на сопствену Свету гору“.
На дан песниковог рођења већ уобичајено се у просторијама библиотеке окупљају његови пријатељи, колеге, сарадници у покушају да са Ћуповом породицом оживе најлепша сећања на овог Човека питоме душе и маштовите, благодарне речи. Захваљујући времену које је Михаило Ћуповић одвајао и за чајетинску телевизију, и она успева да макар на битне датуме екран испуни сећањем на његове речи и лик.
Мирјана Ранковић Луковић
(фотографије: Фото Никић )
