Занатлија и некадашњи првак Југославије у скијашком трчању Илија Глишовић са поносом прати подмладак клуба који су уздигли његова породица и комшије.
Уобичајени поподневни јануарски тренинг најмлађих чланова Смучарског клуба Златибор имао је посебног госта. Деца су се са поштовањем обраћала старијем човеку који је са њима скијао по стази на Тић пољу, а нека од њих су и знала да се ради о Илији Глишовићу, једном од пионира смучања на Златибору.
Деца настављају традицију смучања на овим просторима дужу од 100 година, а писани трагови говоре о доласку Норвежанина Хенрика Ангела који је крајем 19. века у Црној Гори ходању на скијама учио и будућег краља Петра Карађорђевића. Нордијска дисциплина проширила се југословенским државама, а најбоље се примила у Словенији и другим планинским пределима. И географски предодређени Златиборци између два светска рата долазе у контакт са скијама, неки у војсци, а неки од странаца. Савладавање снежних препрека помоћу скија убрзо се примило и у селу Рудине, већ 1938. Јанићије Јеремић, Драго Јеремић, Милош Мишовић и Милија Глишовић оснивају „Смучарско друштво Рудине Златибор“ , а Илија Глишовић нам препричава како је он за смучке сазнао:
- Мој отац Милија и тетак Јанићије Јеремић су у Ужицу, по некој казни, на железничкој станици истоварали или утоварали неке немачке скије. Кад су се вратили почели су да праве то, пошто су били столари. Покушавали су - једне, друге, и успели су. Ја сам их замолио да их и мени направе од неких окорака. Кад сам имао осам до 10 година, мој отац и ја смо направили једне мале скије. Кад сам видео како се то ради, почео сам и ја кад сам ојачао. И заиста сам много тога направио нашој деци, јер других скија није било, нити је ко правио,
каже витални занатлија који је скије правио од јасеновог дрвета, које је потом секао и обрађивао, кувао и савијао, сушио и окивао користећи разне материјале и предмете за предње везове. Иако су тада постојали клуб и учешће младих са Рудина на такмичењима, резултати нису били у првом плану, већ практична корист од скијања:
- Потреба нас је терала да имамо скије, тада није имало никаквог превоза, ни пута, аутобуса ни кола. Ја сам ишао у Голово у школу четири године. Снегови су били много велики, а и моје три ћерке су ишле у школу у Чајетину, све са скијама, јер није имало друге.
О феномену смучарског села из којег ђаци скијају до школе, а сељаци на смучкама носе сено и обављају послове писала је и Илустрована политика 1973. године. Јунаци приче били су управо и Глишовићи, Илија као првак Србије, његов брат Драган резултатски тик иза њега и њихова деца која су такође направила запажене каријере у скијашком трчању. Круна смучарске каријере деда Илије биле су 1975. и 1976. година када постаје првак Југославије, али не са својим прављеним скијама:
- Раније на једном такмичењу сам приметио да ми је скија ишла улево, је је нисам лепо спаковао у транспорту. После сам куповао од Словенаца, половне које они издеру, а они су имали праве скије, од пластике и од дрвета. Најрадије се сећам тих главних титула кад сам победио Словенце, који су били толико уображени јер су имали све, да се није с њима могло ни лако разговарати. Али, кад смо их победили, гледали су нас са чуђењем, није им било свеједно,
поручује 80 – годишњи ковач и столар који је са клупским друговима из свог села учествовао на такмичењима у Маврову, Дражгошама, на Игману, Жабљаку... Тренера нису имали, а брдовите Рудине које су довољно близу а довољно далеко од Чајетине и Златибора биле су идеалне за одржавање форме и кондиције. Глишовића су резултати одвели и у Мурманск, на северозападу Русије, на међународно такмичење за које је добио посебна упутства о понашању од државног руководства. Традиција клуба који је мењао име у „Јанићије Јеремић“, па „Смучарски клуб Златибор“ настављена је и у следећим генерацијама, а посебно се истакао пласман Бранке Кузељевић на Зимске олимпијске игре у Торину 2006. године. У клубу је тренутно више од 40 деце која са тренерима Радосавом Јелисијевићем и Николом Кутлешићем раде и на моторици и здравим спортским навикама. Озбиљна такмичења очекују их у фебруару, а и деда Илија их понекад саветује:
- Много сам захвалан људима који раде са овом децом. Захвалан сам општини, јер помаже у раду и функционисању клуба. Пуно ми је срце кад видим да имају добре скије, добре штапове, добре ципеле, а сигурно ће имати још боље срце него ја, јер имају добре услове. Ова деца су много добра, виђам их и лети како прелазе велику километражу на бициклама и ролерицама, а свраћају и код мене. Ево, ја сам ушао у девету деценију, па рачунам да ме тај спорт извукао.
Наша планина је раније била домаћин озбиљних такмичења попут Златиборског меморијала, а уређене стазе су могућност за организацију још већих трка и купова.
- Што се тиче Златибора, ово сигурно нема нигде, таквог поднебља за ове наше дисциплине нема у околини, а био сам свугде у нашој држави. Имамо добре стазе, и на Тић пољу, резервну стазу у Муртеници, испод Торника, и још то треба уређивати, а и гондола ће нам ваљати,
нада се Глишовић, који је био носилац олимпијског пламена пред Зимске олимпијске игре у Сарајеву 1984. године. Пламен овог спорта на Златибору и даље јако гори, захваљујући нашем саговорнику који нам са поносом показује медаље сећајући се прошлости:
- Увек ми је то драго, и често ми падне на памет и расположен сам кад се свега сетим. Доста пута узмем и погледам те медаље. Надам се да ћу их све прикупити на једно место, и ако будем у могућности да се направи један музеј. Да се види ко је био деда Илија,
поручује Илија Глишовић, смучар са Рудина. Руководство Смучарског клуба Златибор захваљује се на помоћи Општини Чајетина и Туристичкој организацији Златибор, а посебну захвалност дугују амбасади Норвешке, која је донирала опрему у вредности од 10 хиљада евра 2013. и 2014. године, кроз пројекат који су реализовали СК Златибор и Радионица Круг.
М. Јевремовић
