Много је у било посебних људи у златиборском крају, али један нас је заиста задужио. Уметник, хроничар са фотоапаратом Илија Лазић. Посебан респект осећам кад пишем о таквим људима који су уградили себе у своје дело, а Илија у своје фотографије. Да није било њега и његовог оца Николе, њихових фотографија, никада не би сазнали како је изгледало током прве половине двадестога века у Ужицу и на Златибору. То је човек који је својим фотографијама први промовисао лепоту Златибора по "белеоме свету". Његова разгленица "Златиборски брзи воз" је једног сасвим обичног златиборског киријџију поставила на пиједастал заштитног знака туристичког Златибора неколико деценија. Данас ту, поред језера, масивна дрвена фигура "Златиборског брзог воза" мами туристе да се фотографишу поред ње.
Од првих фотографија Илије Лазића које је направио у својој дванестој години, 1912. До 1966. год. када је напустио овај свет, остало је десетина хиљада фотографија. Лета је проводио на Златибору где је у камп приколици направио лабараторију из које су разгледнице које је правио одлазиле у многе крајеве света. Златибор је за многе мајсторе фотографије неисцрпна инспирација, али, за разлику од других, Лазић је својим објективом налазио, сем пејзажа, мотиве у којима се могао препознати менталитет ужичког краја. Његове фотографије су драгоцен извор података за туризмологе, етнологе, архитеткте и историчаре. На фотографијама је сачувао призоре из свакодневног живота Златибораца, одећу од пртишта и сукна. Фотографије: "Златиборски кувар", "Мужа оваца", "Ручак код Пржуља" и многе друге су постале антологијске. За једну разгледницу се заиста може рећи да је сви знају, на њој је један од последњих златиборских киријџија Гајевић-Удовичћ Тодор, "Златиборски брзи воз".
Тодор нема посебних заслуга, осим што је фотографу Илији Лазићу 1934. послужио као модел за ту чувену фотографију која је обишла свет. Њен модел је постао симбол једног времена и одавно ишчезлог занимања. На фотографији је представљен човек који на глави има шубару од сукна вуне златиборских оваца, на леђима гуњ, од сингавог сукна, преко стомака опасач, а испод тога пртену кошуљу до изнад колена; испод кошуље скоро до пета, изгужване пртене гаће, на ногама грубе вунене чарапе, преко њих опанци од пресне коже, у десној руци велика дрвена мотка која служи за поштапање, за одбрану од змија, паса и слично, као терање коња, али и као "соара" када се товари и истоварује роба. На фотографији Тодор је необријан јер се враћа с дугог пута. На коњчету осредњи товар, на чијем врху је тиквица за воду или ракију.
Ипак ова прича о хронологу са фотоапаратом не почиње на висовима Златибора. Ова истинита прича почиње на једном од ужичких брда Пори. Брду познатом на далеко због својих многобројних дана осунчаности током године. Да ли је то разлог да ту одрасту људи који зраче посебном каризмом и вештином? У крају Ужица испод брда које Ужичани називају "Пора" на вису и данас се налази део Ужица који се зове Росуље. Некад је ту постојала прастара кућа од зиданог материјала. Била је "на бој" (једноспратница) заостала из времена Турака. У дворишту испред куће било је шљива, ораха, трешања, издвајала се стара крушка код бунара. Ту је живео необичан човек по занату пушкар а у души фотограф, звао се Никола Лазић са својом женом Стојаном, децом Милорадом, Илијом и ћерком, миљеницом породице, малом Вукосавом. Тај ужички пушкар-фотограф се у подмаклој младости оженио сестром угледног господара ужичкога краја прве половине 19. Века, сердара Јована Мићића, "златиборског чеда". Мићић је био ударна песница књаза Милоша, чија је сестра у Ужицу имала лепо имање крај Ђетиње, у доњем делу вароши. Касније се Никола заљубио у сиромашну лепу двојку Стојану, млађу од њега 25 година: - " 'Пустио' је Мићићеву као неродкињу. 'Купио раставу брака' и оженио се лепом Стојаном, са којом је имао децу. Разведена сердарова сестра од тада није изашла из куће покојног брата. Ни у цркву! Од срамоте, због сени њеног угледног брата", сећала се прва српска и Политикина новинарка, рођена Ужичанка, Марија Мага Магазиновић.
Такође, ужичанин књижевник Милутин Мита Ускоковић, у једној својој приповедци описује првог ужичког фотографа, амбициозног младића начетог туберкулозом који због чистог планиског ваздуха у Ужицу отвара атеље, али му име не записа. Ипак из тог давног времена остале су најраније фотографије Ужица и Ужичана које као да су снимљене на Дивљем западу, бркати Ужичани са шеширима широког обода, даме заклоњене од подбратка до пета инпозантним хаљинама са дубоким ципелама на шнирање и такође препознатљивим шеширима салона старих филмова Дивљег запада... Као и фотографија младог Мите Ускоковића и остарелог Ристе Тешића са Синовима, Испод тих фотографија увек стоји "непознати аутор". Та светска луталица, непознатог имена, први је фотограф у Ужицу који је заинтересовао ужичке даме својим нежним изгледом и свиленим краватама које је носио... Заинтересовао је и пушкара Николу за фотографију. Морао је набавити ту "магичну кутију" и све што иде уз њу. Било је то 1882. Ристо Тешић је основао је Подружницу Српског Пољопривредног друштва за округ ужички. Из Немачке је донео кожно седло које је потом изложено на првој пољопривредној изложби исте године у Београду. По том седлу, уз Ристина упуства ужички сарачи су постали прави мајстори седлари. Али, сајџија није знао да ће тај мали примитивни фото апарат ту малу црном бојом офарбану дрвену кутију на којој је писало "Кодак" са отвором за експозицију који је донео Николи Лазићу омогућити Ужичанима да и у далеком 21. века знају како је изгледала тада ужичка варош. Те слике немају неку оштрину ни одређени квалитет али су заиста вредне и непоновљиве.
Стојана је ушичком пушкару-фотографу родила другог сина 1900 године, дали су му име Илија. Имао је сретно детињство, одрастао ту код Прве ужичке основне школе вољен, пажен и мажен. Рано се заинтересовао за пушкарски занат све док се није догодило... Било је то 1912. године негде у време Балаканског рата када је покушао да поправи огромни црногорски револвер "тулумбаш". Савременица Мага се сећала: - "Било је касно поподне када је млади Илија Лазић изашао испред радње свога оца уперио огромну револверчину у небо и испалио хитац, револверчина му се распала у руци... На сву срећу мало је био повређен, више му је био повређен понос". Од тада више никад није узео оружје у руке, али, од тада, до краја живота 1966. године никад се није раздвајо од фотоапарата. Да би добио диплому фотографског заната отишао је у Београд код тада најбољег мајстора где је допунио своје знање. Пред сам крај првог светског рата осамнестогодишњи Илија се задесио Ужицу када је снимио познату фотографију из ужичког Музеја, која се сматра за његову прву професионалну фотографију: "Долазак коњичког дивизиона Тимочке дивизије у ослобођено Ужице 1918. године."
После рата краће време ради у Петровцу на Млави. 1925. Године се враћа у Ужице и отвара радњу испод "Житног пијаца", главног ужичког пијаца-Трга, изнад чијег улаза пише: "Специјални завод за увеличвавање слика и модерну фотографију". У очевој некадашњој пушкарско-фотографској радњи, сада само фотографској, радио је његов старији брат Милорад, који је био у души авантуриста и није се ту дуго задржао. Нешто касније Илија ће се ту преселити, радњу ће назвати именом своје млађе сестре, на видљиво истакнутој фирми је писало: “Фото-атеље ‘Вукосава’ Илије Н. Лазића”. У његовој старој радњи ће Станиша Дебељевић отворити "Фото Холивуд" и Ужичани ће све до 1945. год. имати две фотографске радње, од којих ће после рата наставити да ради Фотоатеље “Вукосава”.
Како је Илија Лазић снимио "капију смрти" на житном Пијацу?
Прва ужичка чета није била једина која је неопрезна и изненађена настрадала на великом брду изнад Ужичке Пожеге, Дрежничкој градини, 13. септембра 1941. У Трипкови, све активнији 1. батаљон 724. пешадиског пука изненада је напао Златиборску чету... Изненађени стигли су само да испале по неки метак. Заробљени партизани Новак Лазовић и Душан Делић су донели у Ужице мртвога геометра Тома Биљановића. Новак и Душан су одведени у ужички затвор и у затворском дворишту стрељани. Ту се већ налазио мртав кафедџија Милисав Доганџић. Доганџић је био из Дретња, имао је кућу преко пута садашње железничке станице. Требао је да се ожени Љубицом, ћерком Радоја Доганџића. Уз њу је тражио луку, преко пута некадашње Анкине Кафане. Дошло је до свађе па га је Тодор Хект, који је становао у кући младиног оца, пријавио Немцима. Ухапсили су га, нешто касније пустили, наредивши му да се јави сутрадан... Није послушао савете пријатеља. Убили су га преко пута Тановића куће, изнад Колске радионице. Имао је сестре Јагоду и Анку које су живеле испод Старог града, које су му припремиле табут, али су га окупатори извадили и однели у затворско двориште.
Неколико дана раније на Житном пијацу, у пратњи немачких стражара дошло је њих неколико са мердевинама, гредама, алатом и подигли велика вешала у облику ћириличног слова П. На њих су донели из затворског дворишта и мртве обесили Тома Биљановића, Новака Лазовића, Душана Делића, Милисава Доганџића... Док су их мртве вешали из затворког дворишта се чуо плотун. Вешала су фотографа Илију Лазића подсећала на капију, капију којом се одлази у смрт. Скинуо је своју беретку, мало постајао испред вешала, попушио једну цигарету. Раширио три ноге свог великог фото апарата, убацио у њега стаклену плочу, пребацио црно платно преко главе, ожалио убијене, изоштрио, експонирао, све покупио и отишао у своју радњу на Доњој чаршији, развио плочу и направио фотографију за историју. Само што је фотограф Илија Лазић отишао пошто је сликао вешала са обешенима, појавили су се жандарми који су између себе у искрвављеном шаторском крилу, кроз већ окупљен народ пронели стрељанога Добривоја Даничића Томовића, преседника Каранске општине, кога су обесили поред већ обешене четворице. Тако су и њега убили мртвог... Зато је за историју на Житном пијацу остала слика са четри обешена "комунистичка злочинца", иако их је било пет. Илија Лазић није могао да се врати до "капије смрти". Док се фотографија на стаклу сушила, испијао је већ пету клековачу да смири туп бол у стомаку и растера црне мисли и жалост.
Познанство са Титом
Илија се са упознао са Титом 1941. године за време "Ужичке републике". Тито је био заинтересован за фотографију. Може се рећи да је искусни ужички фотограф био један од његових учитеља, што се тиче фотографије током та 64 историјска дана. Тито се касније на својим путешествијама по планети неће радвајати од фотоапарата. Своје ће филмове и фотографије сам развијати и сопствене албуме показивати својим гостима на Брионима и у београдском Белом двору. Наравно, пријатељство са Илијом Лазићем ће се наставити и после рата. Бити "Титов пријатељ" је у том времену значило много. Илија је постао ужички државни фотограф, који је и даље имао своју фото радњу, али је сликао и за новине, општину, полицију, музеј, а лети на Златибору се бавио пејсажом и туристичком фотографијом... Иза њега све до 1966. остало је мноштво албума о дотадашњим Титовим посетама Ужицу...
У штурој монографији Фотограф Илија Н. Лазић - сведок свог времена, коју је објавио ужички Народни музеј 2005. год пише: (...) "Лазићево немирно око и увек будна и спремна камера никада нису мировали. Употребљавао је камеру "Лајка", која је унела битне промене у структуру фотографске слике. Будући да је фотографија настајала брзо и једноставно, без посебних припрема, Лазић је забележио многе људе и догађаје који су остали вечно на његовим фотографијама. Снимао је догађаје који су побуђивали пажњу јавности у мирнодопским и ратним условима. Његова фотографија је визуелна аутентична слика о исечку догађаја у одређеном времену и постала је визуелни документ." (...) - "Иако су многе оцене Ужичана изречене о Лазићевим фотографијама, недостаје чвршћа аргументација појединаца стручних судова. Значајан опус Илије Лазића преставља врло вредан материјал за историју ужичког краја, који захтева даље озбиљније стручно праћење њим. У прављењу портрета, Лазић се разликује од стандардних фотографа свога времена." (...) "Погледи свих истраживача на фотографији као медиј, па и на фотографско дело Лазића крећу се од истицања документарних својстава, преко дескриптивних, до стручних анализа. Лазићеве фотографије су имале ту предност што су се могле чувати и преносити успомене на личности које су савременици сретали, виђали и памтили у Ужицу."
Кажу "помало досадни", јер тако морају – историчари, Ужичани кажу да је Илија Лазић био над све боем увек насмејан, весео и спреман за шалу, волео је животиње што и неке његове фотографије говоре. Добар отац и незаборавни Катаринин деда (захваљујући њој гледате и неке до сада необјављене фотографије). Успео је да на један посебан начин овековечи прохујало време, душу једног малог града, лепоте Златибора, као и почетке туризма на њему и тадашње Златиборце - Ужичане. Био је то заиста занимљив над све радознао, јединствен човек, хроничар са фотоапратом, кафански човек близак људима, пун ерскога духа које је овековечио.
Предраг В. Ковачевић
