Синоћ је у библиотеци „Чиготе“ представљен роман „Ла сан пареј“ Милисава Савића. Ова књига је у веома јакој конкуренцији, побрала већину гласова освојивши престижну књижевну награду „Меша Селимовић“ за 2015.годину. О роману, награди, писању и читаоцима, разговарали смо са аутором.
У роману „Ла санс пареј“, мистерији љубави и путовања сагледаној кроз призму уметности ренесансног човека, супротстављена је реалност српске несрећне историје у којој се дешавају беспотребни ратови и избеглиштва. Кроз приче, снове, писма, есеје, коментаре, фусноте и друге белешке уоквирене бројем десет, Милисав Савиће је исписао роман који у својој основи носи интригантну љубавну причу, зачињену многострукошћу коју стварни живот у суштини чини.
„Ја лично мислим, а не кажем да сам написао такве књиге, да добра литерарура треба да у нама узбурка крв и да нам донесе несаницу. Ја инсистирам, као и већина модерних писаца, на учешћу самог читаоца у рецепцији дела. Дакле, моја књига не зависи само од мене. Ја можда дајем један материјал у који би читалац требало да се учита и да доста тога допише ус војој глави. Ако сам то успео, онда је то добро“, каже Милисав Савић.
Резултат необичног стила приповедања и ауторовог замешатељства саме приче је награда „Меша Селимовић“ којом би се радо подичио сваки писац. Ипак, Савић открива да је, након две пропуштене награде за друге романе, није очекивао.
„Ја сам од оних писаца који сумњају у оно што радим. Неки кажу, а то је Платон први рекао, да је и тзв. несвесно важно у стварању. Није литература математика да све испланирате и није литература само рад, јер ви морате имате у себи нешто даровито , нешто мало померено, лудачко, да би испала добра књига“.
Живећи две године у Фиренци где је предавао српскоихрватски језик, опчињен лепотом предела али и уметничко историјским вредностима Тоскане, писац део романа, кроз путописни запис, смешта управо тамо.
„Моја се прича дешава деведесетих година кад баш овде и није билоп лепо код нас, и ја сам хтео да направим једну контрастну слику: Рај и Пакао. Ако је овде био рат, и ако је то овде личило на један Пакао, мој главни јунак бежи из тог Пакла – као Данте и стиже, можда не директно у Рај, али у једно Чистилиште као што је Тоскана. Ти контрасти светлог и тамног, лепог и ружног, се смењују.“
За свој књижевни рад, Савић је прошле године добио награду „Видовдански витез српске књижевности“ коју додељује општина Чајетина. О њој, писац каже:
„ Ту награду је мени било драго када сам добио јер су је добили врло значајни писци, и не само писци већ и значајни сликари, глумци итд, тако да сам се ја заиста са поносом придружио њима. Могу да кажем да сам оправдао поверење тог жирија овом наградом „Меша Селимовић“ .
Милисав Савић нам је овом приликом открио још нешто везано за ове две награде:
„Када сам добио награду „Меша Селимовић“, из кабинета вашег председник општине ми је стигла једна честитка у којој он каже да је њему драго - што је јако лепо – што сам ја носилац и награде „Витез српске књижевности“.
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
