„После 4 000 одиграних представа у позоришту и преко 70 главних и споредних улога на филму, једног тренутка сам осетио потребу да се мало усамим и у том осамљивању сам открио тај свој нови таленат, а то је таленат за приповедањем. Јер, позориште и филм су колективне уметности где је увек преко 50 или 100 људи око вас и једног тренутка то почиње да бива заморно. Зато сам ја одабрао једну ложу усамљености из које се можда свет много боље види него кад је око вас много људи. Свет књижевности, или приповедање је управо та једна ложа из које се све боље видим“, рекао је Лазар Ристовски након промоције приповедака „Једноставне приче“ одржане у „Чиготи“ на Златибору 7. новембра (за неку будућу Хронику културних дешавања убележићу и годину: 2015. ). Овим је одговорио на моје уводно питање у интервју: шта га је, као глумца и редитеља, навело да се публици обрати и на овај начин.
МРЛ: Да ли је то био помало изазов, јер толико година сте играли према сценаријим и према речима неких других писаца, радили оно што редитељи говоре... А овде сте, као писац, све!
Л. Ристовски: "То и јесте, у ствари, врхунац ауторства. Јер глумци, на жалост, нису аутори. Ја кад потписујем глумачки уговор, на њему пише: извођач. Да ли је подсвесно код мене постајала та жеља да, ипак, иза себе оставим неко ауторско дело па сам и због тога почео да пишем – не знам, али је могуће да има и тога".
МРЛ: Људи су увек изазов, и те њихове приче, а поготову – Ви сте много путовали, толико пуно видели, чули, и ето - нешто и забележили. Које приче сте бирали да уткате у своју књигу? Какву врсту прича?
Л.Ристовски: "Па, то су обичне приче. Моја књига и носи назив „Једноставне приче“ зато што нисам хтео да у причама које желим да испричам људима будем претенциозан па да заличим на неког великог писца, књижевника, па да будем оптерећен том жељом да покажем све што знам у тој мојој књизи, него сам се трудио да једним једноставним језиком испричам приче које ће бити свакоме разумљиве. То не подразумева да су приче , не дај Боже, баналне! Не, нису баналне. Ја стојим иза њих чврсто и мислим да су оне добро написане. То је један свет и ликове који су ме вероватно годинама пратили, негде су ме обузимали, тако да сам их сада склопио у ту галерију ликова и у књигу, и некако сам задовољан што сам то завршио".
МРЛ: Жао ми је што вечерас нисмо успели да чујемо пуно тога из књиге, само један одломак, тако да само по поменутим насловима отприлике могу да наслутим шта сте писали јер нисам, на жалост, још увек имала прилику да прочитам Вашу књигу. Рекли сте да у њој има и једна прича о убици. Као глумац - глумили сте разне ликове. Пошто морате, као глумац, да стојите иза лика, да браните ту улогу, као писац – како сте стајали са тим? Како бранити, и брните ли, уопште, негативне ликове?
Л.Ристовски: "Добро је то питање, и мој одговор је да – да! Писац мора да брани све ликове о којима пише и да говори њиховим језиком. Јер, сваки лик у књизи, или било којој причи, говори својим језиком. Лоше су оне приче или књиге где има много ликова, много прича, а да језик ликова личи један на други. Као што су људи различити, тако и у литератури морају бити различити језици којима ликови говоре. Мени је ту доста помогло моје глумачко искуство. У ком смислу? Ја сам, пишући, и глумио - да тако кажем. Читао сам наглас дијалоге, проверавао њихову мелодију, проверавао да ли припадају управо томе лику или не, тако да сам ја тај процес који сам научио добро, чини ми се, у глуми, искористио пишући књигу". МРЛ: Рекли сте да сте једног тренутка, заморени том силном публиком, људима, одлучили мало да се осамите и тако сте писали. Међутим, ето вас поново на сцени! Не можете побећи од публике. Како Вам изгледају ови сусрети на промоцијама? Да ли Вас то замара?
Л. Ристовски: "Ја у позоришту не играм већ 20 година и по мало сам заборавио како изгледа тај директни контакт са публиком. Сад ми ове промоције књиге дођу као једно лепо подсећање на то време кад сам пуно играо и кад сам са публиком био у љубави, тако да су ми ови сусрети врло, врло драги. МРЛ: Питање за крај, а тиче се награде коју сте прошле године добили од општине Чајетина за своје глумачке успехе, а то је „Видовдански витез“. Нама је жао што нисмо тада имали прилику да Вас видимо, нисте били у могућности да дођете, али нас интересује колико Вам значи та награда од једне мале локалне средине? Л.Ристовски: Те награде, како кажете, из мале локалне средине (мада малих средина нема; има малих људи који могу неку средину да учине малом) значе ми пуно и значе ми, можда управо због тога, и више. И само име награде понекад значи пуно, а ова награда има лепо име. Она у себи носи назив витез и тај назив просто задовољава некакву сујету онога ко ту награду добије, па и моју. Сада ми је врло драго што сам успео да дођем на Златибор и да на неки начин, да тако кажем, симболично поново примим ту награду".
Мирјана Ранковић Луковић, zlatiborpress.rs
