Српска православна црква данас слави Ивањдан, рођење светог Јована Претече, крститеља Исуса Христа. Ивањдан је хришћански празник и слави се 7. јула по грегоријанском, односно 24. јуна по јулијанском календару. Срби га посебно поштују и као заштитника кумства и побратимства.
Народно празновање Ивањдана потиче из претхришћанског периода, од ратарског култа у којем се слави сунце када у време летње дугодневице исијава највећу снагу, као и почетак жетве. У низ уживо писних обичаја везаних за тај дан посебно место има брање лековитих трава и плетење венаца од ивањског цвећа, којим се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле, па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју свакојаке игре око пободених ватри.
Ово паљење машала за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје. Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава.
Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, који се чувају у кући као лек против разних болештина. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана.
Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима.
У неким местима се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући. У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован.
