У галерији „Чигота“ до 10. јула можете погледати слике Љубица Радовић, академске сликарке из Београда. Ова сликарка је једна од ретких која рад у атељеу ставља у други план, трудећи се да доживљаје из природе преноси у датом тренутку.
Љубица Радовић је дипломрала на Академији ликовних уметности у Београду 1976. Била је стипендиста грчке владе у Школи лепих уметности у Атини, на одсеку графике. Самостално је излагала 32 пута у земљи и иностранству а члан је УЛУС-а од 1977. године. Ови биографски подаци, ипак, не говоре о самом сликаркином делу, о дубини њених мисли док у реалном времену и простору осликава пејзаже, или призоре које детињство чине лепим а човека подсећају на праве вредности и понекад упозоравају.
„Кад је реч о мотиву – ја га сама не бирам, он се сам појави“, каже Љубица Радовић. „Вероватно су то неке успомене из детињства. А данас, као одрасла, ја само примећујем да су лутке присутне свуда у свету. Пуно људи манипулише другим људима. То је такође позориште, тако да слике могу да се гледају не само као бајковите приче, него као и нека врста симболике шта се данас дешава.“
Обилазећи београдске паркове и баште својих пријатеља, трудећи се да се што више дружи са природом ма у који део света да је пут нанесе, по небројно пута се уверила у сићушност човека спрам ње. Своје дивљење успева да изрази сликама и кроз њих пренесе добре вибрације публици.
„Са напретком технологије, ушли смо у еру ока“, надовезује се сликарка. „Људи толико верују камери, фотоапарату, да су заборавили да гледају. А људско лице је такође занимљиво као и нека планина, неко језеро... Сликам и мачке које су такође део природе, шкољке, биљке... Све што је везано за природу.“
Поред градова у Србији, Љубичине слике излагане су у Немачкој, Француској,Норвешкој, Грчкој... Очарана Златибором, ове дане користи да обиђе сва препоручена места, али да понеко и сама открије.
