Ко паљењем пиротехничких производа нарушава јавни ред и мир или угрожава сигурност грађана, казниће се новчаном казном од 50.000 до 100.000 динара или радом у јавном интересу од 40 до 120 часова, наводи се у члану 17 Закона о јавном реду и миру.
Ко пуцањем из ватреног или другог оружја или имитације оружја нарушава јавни ред и мир или угрожава сигурност грађана – казниће се новчаном казном од 100.000 до 150.000 динара или казном затвора од 30 до 60 дана, пише даље у Закону.
Ово, очигледно, није свима довољан мотив да празнике проводе радујући се њиховом истинском значењу, топлини породичног дома, заједништву, већ има и оних којима је потребно да се та радост и покаже – пиротехничким средствима.
У суштини, ако мене питате, иза ове потребе стоји потреба појединаца за пажњом. Нека неутољена глад за тим да буду примећени, да их виде и чују. И у тој жељи, можда да надокнаде нешто што им је недостајало док су одрастали, о последицама не размишљају.
А последице могу бити грозне. И по њихову, и по туђу децу коју можда и не познају. И по животиње које су потпуно недужне.
Јуче је у медијима осванула вест да је четрнаестогодишња девојчица остала без шаке због експлозије петарде. После интервенције у Јагодини, послата је у Београд на даље лечење. Јасно вам је, наравно, да ће њен живот сада ићи у потпуно другом смеру у односу на онај који је за себе желела, планирала.
Да ли је ово довољно да дозове памети све оне који у редовима продавница пиротехничких средстава сада стоје и чекају да купе своју плаву кутију са зеленим петардама? Сто комада у кутији. Знам, јер сам их и ја бацала као дете, док томе још нико није придавао значаја. И радовала се томе. И ништа ми није било. Али само зато што сам имала среће, као и већина. Ипак, да ли је нормалном родитељу то довољно? То да већина деце прође без повреде? И шта им уопште значи статистика ако баш њихово дете упадне у ону другу, мању групу деце која због петарди понесу последице за читав живот?
Деца у Србији сваке године масовно испаљују петарде, постављајући често себи и једни другима разне изазове, каже и педијатар др Саша Милићевић.
– Некада се деца играју тако да држе упаљену петарду до последње секунде, па је онда баце. Међутим, некада се прерачунају и онда се повреде. То су најчешће повреде шаке, па се дешавају и трауматске ампутације једног, два или три прста. Врло су честе опекотине на рукама и до највишег степена, као и трауматске повреде очију и оштећење слуха, које, иако најчешће привремено, уопште није безазлено – каже др Милићевић и додаје да деца једни другима убацују и петарде у капуљаче:
– Дешава се и да упаљену петарду ставе у уста, шале се да је цигарета, и онда је у последњем моменту баце. Не дај боже да ту дође до експлозије, јер то би могло да направи озбиљна оштећења и опекотине на лицу, трауматске промене на уснама, као и да потенцијално проузрокује губитак вид и слуха.
Не постоји ниједно оправдање за куповину и употребу петарди. Неки ће сад, можда, рећи да то не дају деци, него их они сами бацају, па сами сносе ризик за своје повреде. И чак и кад бисмо занемарили да је то заправо намерно повређивање које кошта све нас, не можемо да занемаримо оно кроз шта у тим моментима пролазе бебе, мала деца, осетљива деца, деца са аутизмом или кућни љубимци. То је за њих најгора ноћ у години. Њихова чула сувише су осетљива, њихово разумевање света много другачије од нашег, а њихово осећање кад крене да пуца може се мерити са најснажнијим страхом који се може осетити.
Процена је и да од последица срчаног удара због пиротехнике сваке године умре 5000 мачака и паса.
Чак и ако не верујете у то да се повреда може десити баш вама, знајте да, док ви бацате петарде и томе се смејете, негде ту близу вас неко дете или животиња, избезумљено од страха, покушава само да преживи ту ноћ.
Не бацајте петарде. Не купујте пиротехнику. Будите људи.
