У чајетинској библиотеци недавно је представљена књига „Ужичке кириџије и рабаџије“ Данила Станојевића.
О књизи је говорио, поредаутора, др Илија Мисаиловић, а у програму су учествовали: здравичар Милован Мића Ристановић и млади фрулаш Огњен Брковић.
Чувени кириџија Тодор Гајовић је скоро један век био обележје Златибора, препознатљив више по надимку него по имену, „златиборски брзи воз“. Са својим коњчетом натовареним лучем за трампу и основним потрепштинама, овековечио га је својом фотографијом Илија Лазић остављајући тако, можда и ненамерно, у аманет сећање на људе необичног занимања. Допринос причи о њиховом раду и постојању је и Станојевићева књига.
„Њихов је живот био тежак, претежак,“ каже Станојевић. „Кренеш са једним коњићем, или два, натовареним са сто килограма луча, катрана, нешто сувог меса и кренеш пут Шумадије, пут источне Србије... Чак су златиборске катранџије ишле до Солуна. То је био претежак пут на којем су и по месец дана проводили... Али, кроз приче и сећања њихових потомака, то су били ведри људи који су успели да тај ведар дух сачувају, да су били толико пуни снаге и живота, поготову стављам акценат на ове златиборске кириџије из Стубла, Доброселице, Јабланице, а о томе има и пуно анегдота.“
Период после другог светског рата па до 80-тих година аутор назива „златним добом“ рабаџија. Познати као вредни радници, пољопривредници, домаћини, дали су свој велики допринос у изградњи инфраструктуре у бившој Југославији.
Рецензент Илија Мисаиловић је, у свом осврту на књигу, дао и једно занимљиво запажање. Наиме, у тренутку изласка књиге, у августу, на Златибору је постављен камен-темељац за изградњу најдуже гондоле у Европи. Од кириџија до вожње гондолом био је трновит пут, а све се дешава у истом веку! Технологија и напредак остављају за собом, по мало сурово али неминовно, старе начине живота. Због тога су књиге попут ове о кириџијама и рабаџијама једини начин за незаборав.
Мирјана ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
