Драган Јовановић Данилов је српски песник, есејиста, прозни писац и ликовни критичар. Био је директор Градске библиотеке и Градске галерије у родној Пожеги. Често на релацији Пожега-Београд, а захваљујући поетским путешествијама - и шире, створио је навику да ликове из возова и њихове приче складишти, пусти да превиру, а онда се роде на белим листовима између укоричених књига на којима стоји његово име.
Данилов је објавио седамнаест збирки песама, пет романа и књигу аутопоетичких есеја. Најновије, збирку поезије "Говорити с водопадима" и роман "Шта снег прича", промовисао је 9. априла у библиотеци „Љубиша Р.Ђенић“, „најлепшој у Србији“ како он каже.
"Ја сам принуђен да путујем јер живим на релацији Београд – Пожега и воз ми најбоље одговара. Значи, пола живота сам провео у возу и највећи део песама и прича сам написао у возу. То је неко моје природно био-поље, тако да сам већ срођен са тим. Већ сам шаљиво написао у овом роману да знам више о возовима него што Балзак зна о Паризу. Човек, напросто, пише оно што живи... Чак и кад сам „вани“ бирам да путујем возом. Наравно, то је друга врста воза! Рецимо, у Шведској кад путујете возом уђете у купе и за четири сата људи не проговоре ни пет речи, а овде код нас – говоре, говоре, говоре... То је један другачији психо-космо-логос људски. Још увек, значи, постоје неке споне међу нашим људима...Све док људи говоре постоји нека топлина и постоји могућност да они реше нека питања. Чим заћуте – онда је то опасно."
Шта је лајт-мотив овог романа ?
"Ово је прича о дијалогу. Ја сам овде дао читав мали есеј... Људи говоре да би им било лакше, да би истерали из сбе неке зле демоне... Зашто? Зато што нико не може самог себе да самоанализира; то је немогуће. То чак није успело ни Фројду... Ствар је у томе да људи причају једни другима приче, то је тема која је позната у нашој књижевности код Растка Петровића у „Људи говоре“. Људи говоре, ја записујем."
У књизи има и делова фантастике. То свакако оплемењује и даје прилику писцу за занимљиво маневрисање. Међу ликовима који су „заробљени“ у том возу, у снегу, на сам дан нове године, налазе се и стварни, познати ликови који су живели некада давно... Ликови као што је био Карло Штајнер који је написао чувену књигу „Седам хиљада дана у Сибиру“, тако да су и те приче везане за возове, за градњу пруге, на температури од - 45 степени итд...
"То је тај елемент фантастике који сам уклопио у роман што, по мени, јако лепо стоји", каже Данилов.
На питање да ли је оваква част можда и круна његовог рада, Данилов је одговорио да је то свакако радост, али не и врхунац стварања јер на награде у било ком смислу не гледа тако. Не осврће се, већ иде даље. Има своју, пробрану публику и то му је сасвим довољно.
"Најмање публике на културним дешавањима има у Београду. Често се догоди да 5-6 људи дође нпр. у Српско књижевно друштво или у УКС... Некада дође и више наравно. Али, мислим да то није ни битно. Ето, рецимо, вечерас. Можда је то, апстрактно посматрано, мали број људи али је конкретно то одређени број душа који су то чули и мени је то битно. У Француској сам говорио поезију пред 1000 људи. Читао 30 минута поезију на српском, и људи слушају... На Златибору нисам никад наступао. Што се тиче Ужица, ту одавно нисам наступао. Колико видим, они углавном зову писце из Хрватске и Босне – највише, тако да ми немамо ту приступа, колико ја видим. Овде ми је (у Чајетини) најлепше."
Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
