Књижевно вече Сање Домазет одржано је синоћ у огранку библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ на Златибору. Ово дешавање уприличено је у сарадњи библиотека „Љубиша Р. Ђенић“ Чајетина, Специјалне болнице „Чигота“ и Културног центра „Златибор“ Чајетина . О књигама су говориле Гордана Милосављевић, уредница већине издања Сање Домазет у ИК „Службени гласник“, као и ауторка, док је програм водила Мирјана Црнчевић, професор српског језика и књижевности и библиотекарка у Библиотеци Специјалне болнице „Чигота“.
Било да се ради о есејима, путописима, причама, драмама или песмама у књигама Сање Домазет, читаоце придобија свеколико богатство језика ма о којој теми да она пише. Уређујући Сањине књиге десетак година уназад, Гордана Милосављевић, уредница у ИК „Службени гласник“, каже да је то пре свега због различитих професија којима се бави Сање Домазет, подсећајући да је она и професор, драмски писац, песник, новинар, а бавила се и музиком, те због тога њене реченице имају одређену музикалност и ритам.
„Ја волим да кажем да су Сањине књиге за читање, знање и љубав. Дакле, то су књиге у којима можете много тога новог открити, чак и о ономе о чему мислите да доста тога знате, али су и књиге у чијем језику уживате. Сања негује онај најлепши српски језик – језик велике српске књижевности и то је, мислим, важно за садашњи тренутак у ншој књижевности“, Гордана Милосављевић, уредница у ИК „Службени гласник“
Књижевно вече које је одржано у огранку библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ на Златибору било је највише посвећено књигама „Божанствени безбожници“ у којима је Домазет писала о одабраним личностима из овог или прошлог века из света музике, књижевности, сликарства, моде, филма, откривајући нам и мање познате детаље из њихових живота.
„Наравно, никад не сазнате све. Увек бих волела да сазнам више на пример о Прусту, увек ми је зимљиво још нешто о Ван Гогу, увек ми је занимљиво још нешто о Лотреку.. Моцарт је увек енигма коју ваља откривати, Шекспир такође. Лепота истраживања је у томе што се никада не може истражити до краја“.
Била је потребна добра припрема да би се кренуло у истраживљње тема о којима је писала, рекла је Сања, а када се почне - онда се врата једна за другима отварају сама и откривају све више детаља који се на крају склопе у жељену причу о, на пример, Фројду и његовој кући, Шекспировом врту, Андрићевој библиотеци...
„Не можемо увек да се ослањамо на интуицију. Јесте она пасивно знање, јесте она драгоцени водич, али неке ствари морате сазнати, збиља, истраживањем“, додаје Домазет.
Књиге“ На кафи са Шекспиром“ и „Апсинт са Лотреком“ спадају у путописне књиге, али писане на сасвим другачији начин јер нас ови путописи воде не до кућа, музеја и слично, већ унутар њих где према стварима, намештају, детаљима, одећи, фотографијама..., „путујемо“ у личност њихових власника.
