Деда Веселин и баба Радојка су давне 1936. године са својих пет синова, за бољим животом отишли са свог имања у Љубишу у Ужице, купивши ново имање на Пори. Одатле су школовали децу, да би се након четрдесетак година најстарији син Бошко вратио на старо имање у Љубишу. 1991. године Бошко долази на идеју да од постојећег извора направи споме-чесму да би га се људи сећали, а и користили ту воду за пиће. Ни слутио није колику ће популарност стећи чесма, захваљујући његовом сину Александру, који је дошао на идеју да на очевом имању сагради викендицу за себе и своју породицу. Ни он није слутио шта ће од свега тога испасти. Пошто поред тог места пролази главни пут за наше туристичке дестинације, народ је почео да свраћа и да се расптује за смештај и храну. Тако су Александар и његова супруга Милена дошли на идеју о проширењу капацитета и комерцијализације целе приче. У селу су нашли две старе брвнаре које су преселили на своје имање. Тако је почело са изградњом данашњег комплекса „Бошкова вода“. Касније се све дешавало само до себе. Од уставе која је већ постојала за воденицу, направљен је базен. Затим долази до изградње терасе која је радила само лети. Потом почињу да праве кафаницу која је ишла у етапама, све док није добила данашњи изглед. Тако настаје комплекс „Бошкова вода“, који је препознатљив и на мапи света, јер га посећује и велики број страних гостију који су одушевљени првенствено госпопримством домаћина и квалитом домаће хране. Они кажу да је домаћица Милена прави мађионичар домаће кухиње.
„Нaјвише се траже пите савијаче, проја, качамак, сир и кајмак, објашњава нам Милена. „Поред тога гости су заинтересовани и за златиборску пршуту, Љубишку пастрмку, телетину и јагњетину испод сача и свадбарски купус. Помаже ми снаја Бобана која је добар ученик и одлично се сналази у кухињи“, у шали нам прича Милена и у исто време стиже да спремa гостима доручак и да их послужи. За то време Ацо прима госте и упознаје их са понудом комплекса.
„Имамо воденицу која је била у функцији од 41. до 74. године. Када сам дошао на имање, ја сам воденицу обновио. Пустио је у функцију и она сада ради. Меље се кукурузно брашно, хељда, пшеница, раж и спелта. Сво то брашно иде у ресторан и од њега се прави хлеб, проја итд. Лопатица коју користим за брашно је карактеристична по томе што се налазила у дединој и очевој кући и стара је преко сто година. Ја сам је нашао код деде у кући и сачувао је. Поред саме воденице пролази Чиготски поток који извире испод саме Чиготе. Та воденица, кад има доста воде, у јесењем периоду, ради. Кад нема воде, воденица, отприлике месец и по дана не може да ради. Кда су велике кише ја морам да радим и увече. Сво жито које се меље овде у воденици ми га користимо за наш ресторан. Оно што остане вишка ми продајемо гостима који долазе са стране. Продајемо хељду, кукурузно брашно, спелту, ражано. Захваљујући Златибору, захваљујући и помоћи општине Чајетина, ми и даље „гурамо“ нашу причу. Једини проблем је што смо припали зони парка природе, па смо стагнирали са грађевинским радовима“.
На ливади има играоница за децу, а можемо видети и домаће зечеве, голубове и патуљасте козе, које деца највише воле да хране сеном и кукурузом.
У овој породици сви раде, два сина, две снаје и два унука. И свако има своје задужење. И тако дан за даном, а већ је прошло 12 година. Ова породица је пример да и на селу може лепо да се живи, али и да се заради. Ја одлазим и остављам ове вредне људе да уживају у свом малом рају у који су сви добро дошли.
https://www.youtube.com/watch?v=tcIGhS2ZU6gМирослав Весовић
