Ковачи за сва времена (ВИДЕО)

Није лако бити ковач и не може свако да ради тај посао. До осамдесетих година било је доста ковачких радњи у нашем крају, док је данас сасвим друга прича. Тек неколико ковача бави се овим занатом. Један од њих је и Владе Лојаница са Сушице, звани Лојо. Он је ковач од своје петнаесте године, а научио је да ради уз свога оца који је такође био ковач и то врхунски. Сви су знали за Пуја, познатог ковача у то време.

„Занат сам почео да учим још од основне школе. Усавршавао сам се уз оца и волео сам то да радим. Било је много посла. Радили смо поткивање коња и волова, правили гумарабе, плугове и сав пољопривредни алат“, прича нам Лојо.

Код мајстор-Пуја долазили су људи из целе чајетинске општине. Пошто је било врло мало трактора, тада су били популарни гумарабе и плугови за орање, који су се и највише израђивали у ковачкој радњи Пуја Лојанице.

„Кад сам се вратио из војске 1958. године нисам имао ни алата, ни радионице“, објашњава нам Пујо. „Сналазио сам се, те сам полако почео да набављам алат, а радио сам у једној малој дрвеној колиби. Све што сам оком видео, рукама сам стварао“.

Занат је полагао у Ужицу где је добио диплому за ковачки занат и још једну диплому за браварски, јер је радио и браварске послове. Све је радио, али је очима „крао“ занат да би га усавршавао. Захваљујући њему сазидали су три куће које и данас постоје на имању.

„Прво сам почео да правим ралице, па сам са ралица прешао на плугове и то оне праве као фабричке. Мене знаде цео ужички округ по питању плугова. Направио сам их преко стотину, чак до Пријепоља, Нове Вароши, Негбине, Злакусе, малтене, целог ужичког краја. Нико није умео да направи плуг као ја“. Поред тога, поткивао је и коње. Месечно је на поткивању имао 130 коња и кад на све то додамо плугове и гумарабе, од толиког посла он је морао да ради и ноћу. Правио је и потковице то зимске и летње, то јест' зимски и летњи ков, да зими коњи не би проклизавали. Све своје знање ковачког заната, Пујо је пренео на сина Влада, који је данас врхунски мајстор.

„Од моје генерације“, наставља причу Владе, „колико сам упућен, нема много врхунских ковача. Највише радим поткивање коња и волова, клепање раоника и секира. Плугова више нема, а и гумарабе се више не праве. Трактори су учинили своје. Некада сам ја помагао оцу, а данас мени помаже моја супруга, углавном кад искивам плоче за коње“.

На имању баве се још сточарством и воћарством. Имају четири краве и јуницу и седам оваца, што је довољно за сопствене потребе. Сав свој живот провели су на селу и ту ће и остати. Захваљујући овом послу Лојанице су упознали много људи и стекли велика пријатељства, од Пожеге, па све до Сјенице. И данас долазе им муштерије кући, највише из Јабланице, Стубла, Љубиша и Јасенова. Оваквих мајстора надалеко нема.

„На селу је лепо живети само треба да се ради доста и може да се живи. Али каква су времена дошла, по мени ,сви ће да се врате на село, ако буду имали где да се врате“, завршава причу Владе.

Мирослав Весовић