У Галерији Културног центра Златибор у уторак, 6. јуна, у 19 часова, биће свечано отварање изложбе "Куће малих људи"- изложба радио-апарата „лампаша“ из колекције Драгана Јовичића.
Почетком шездесетих година прошлог века Драган Јовичић (Обреновац, 1956),тада предшколац, живео је у дечјем уверењу да у лепим, сјајним дрвеним кутијама из којих су допирали звуци шлагера, севдалинки и дневних вести, или жамор фудбалских утакмица, живе „мали људи“. Такво убеђење било је, у првим годинама након Другог светског рата, блиско и многим одраслим Југословенима који су се у тим временима по први пут сусрели са радио-апаратом.
Како је Јовичића школовање одвело другим путевима, његова рана фасцинација радио-апаратима и електриком преточила се у хоби, а хоби се временом претворио у страст која је окупирала готово сво слободно време којим је располагао. Данас, као пензионисани домар и технички реализатор изложби у Народном музеју Ужице, Драган Јовичић и даље истражује поље радиофоније иусавршава знања и мајсторије који су га учинили поносним власником колек-ције од око педесет радио-апарата „лампаша“.
Основом развоја преноса радијског звука сматрају се резонантни трансформа-тор (1892) и још неколико изума Николе Тесле. Након Теслиних достигнућа,почетком ХХ века Британац Флеминг патентирао је диоду и прву електронскувакуумску цев (лампу), а Американац Ли де Форест триоду. Тим открићима јеГуљерму Марконију, италијанском истраживачу и пословном човеку, био отворен пут да 1920. године са свог предајника у Челмсфорду (Енглеска) емитујепрви јавни радио-програм, да би исте године компанија „Вестингхаус“ започела редовно емитовање програма из Питсбурга (САД).
Радио, као средство јавног информисања и забаве, брзо је стекао популарност,најпре у Европи и Северној Америци, а године 1924. основана је и прва ради-о-станица у Београду, угашена након две године. Радио Београд, и данас најслушанија радио-станица у Србији, огласила се у пролеће 1929. године. Апа-рати лампаши, у то време у Србији претежно холандске марке „Филипс“, били су доступни само најимућнијим домаћинствима, али су постали обавезан део инвентара већине кафана.
У временима оскудице након Другог светског рата у Југославији радијски програм праћен је углавном посредством разгласних станица постављаних по градовима и селима, да би са порастом стандарда половином педесетих година прошлог века нагло порасла куповина радио-апарата, махом домаће производње. Први поратни домаћи произвођач радио-апарата била је београдска фабрика „Никола Тесла“, из чијих је погона 1947. године изашао „космај“, по многима „најлепши“ домаћи радио-апарат. Убрзо се широм земље остварају фабрике које производе радио-пријемнике лампаше: у Нишу „РР заводи“, касније „Електронска индустрија“, „Радио Електро“ у Крагујевцу (РЕК), „Радио индустрија
Загреб (РИЗ), „Искра“ Крањ, „Телекомуникације“ Љубљана. Управо су ти стари домаћи лампаши окосница колекције Драгана Јовичића, мада су се у њој нашли и увозни апарати, од којих је најстарији „орион 222“, произведен у Будимпешти 1935. године.
Средином ХХ века лампаши почињу да се повлаче се пред новим, транзисторским апаратима, који су бивали све мањи и економичнији, док се данас радио-програми прате углавном посредством дигиталне технологије. Ретки преостали лампаши, некада кућне драгоцености, постали су колекционарски примерци, цењени због топлог, носталгичног звука, и облика које је пратио дизајнерске трендове свог времена.
Драган Јовичић своју колекцију сакупља деценијама, а већина апарата доспела је до њега са оштећењима. Посвећеношћу заљубљеника Драган је старе апарате доводио у ред – где је требало замнио је лајсну или платно, лакирао је дрвене делове, вратио је дугмад на своје место, и, што је најважније, „оживео“ их је користећи аутентичну технологију – лампе. Данас сви апарати у Јовичићевој колекцији „раде“ као некада, што овој збирци даје високо место међу колекционарима и љубитељима антиквитета.
0 овом занимљивом човеку, његовом мајсторству и погледима на свет, у кући у Ужицу у којој живи са супругом Велом, 2016. године учесници Међународног студентског филмског кампа „Интеракција“ у Пожези снимили су филм „Звук лампаша“, у режији Антоније Милчеве (Бугарска), а што је заправо назив изложбе Драганове колекције која је обишла југозападну Србију.
