ЉУБАВ ПРЕМА КОЊИМА НАСЛЕДИО ОД БАБЕ (ВИДЕО)

Богдан Милинковић,  семегњевац са Златибора већ 23 године бави се узгојем коња. Љубав према овим племенитим животињама родила се још од малих ногу. Наиме, баба Стана се још 50 – их година прошлог века бавила рентирањем коња туристима и вожњом запрегама. Она је ову љубав усадила својим синовима, а касније и унуцима. Данас, њен унук Богдан на Златибору има шталу са укупно 16 грла. То су претежно босански брдски коњи. Они су јако отпорни на болести и на сурове услове живота.

„Ова раса   је настала укрштањем азијско- монголског коња и шумског коња и једним делом арапског коња. Од претходна два је наследио издржљивост и снагу, а од арапског племенитост и темпераментост“, стручно нам објашњава Богдан.

Осим гена које коњ носи за њихову племенитост веома је битно да се обезбеде амбијентални услови и посебна нега и пажња.

„Ја имам добру дрвену шталу са патосом коју редовно проветравам. Патос служи као подлога на којој коњ стоји и урађен је под падом због лакшег чишћења. Штала је сува, чиста и топла. Редовно тимарим коње, а поред сена у зимском периоду дајем им и житарице, кукуруз и зоб. Када ради битно је да коњ има редовно поткивање, а период када одмара поткивање није потребно“.

Богдан се бави и дресуром коња и школом јахања. Још док је ждребе почиње дресура у смислу вођења, стављања улара и помало седла и узде. Учи се да прима команде, да зна када се храни и да прихвата човека као газду. Веома је битно да је опрема квалитетна, да су седло и ам удобни, да не би жуљало коња, јер би га то ометало и теже би слушао команде.

„Школу јахања имам од 1999. године, а касније сам положио и за инструктора јахања. У исто време ја сам и педагог, јер моје знање умем добро да пренесем и на ученике. Нека од деце која су били почетници код мене, данас јашу коње у елитним школама код нас и у свету. Узраст полазника је од три до 50 година животне доби. Моји полазници су првенствено задовољни мојом посвећеношћу и начином на који им ја представљам овај спорт“.

Богдан има дрвене саонице и фијакере. Све то користи у туристичке сврхе. За очување аутохтоних раса држава даје по 30.000 динара за приплодна грла босанско- брдског коња.

„Ја добијам годишње 60.000 динара за два коња, пастува и кобилу“.

У будућности Богдан види себе као одгајивача ових лепих животиња и као ветеринара који ће се бавити њиховом негом и лечењем. Породична традиција се наставља, с тим што је и његов син Коста који има пет година заволео и научио да јаше коња.

Аутор Мирослав Весовић