Богдан Милинковић, семегњевац са Златибора већ 23 године бави се узгојем коња. Љубав према овим племенитим животињама родила се још од малих ногу. Наиме, баба Стана се још 50 – их година прошлог века бавила рентирањем коња туристима и вожњом запрегама. Она је ову љубав усадила својим синовима, а касније и унуцима. Данас, њен унук Богдан на Златибору има шталу са укупно 16 грла. То су претежно босански брдски коњи. Они су јако отпорни на болести и на сурове услове живота.
„Ова раса је настала укрштањем азијско- монголског коња и шумског коња и једним делом арапског коња. Од претходна два је наследио издржљивост и снагу, а од арапског племенитост и темпераментост“, стручно нам објашњава Богдан.
Осим гена које коњ носи за њихову племенитост веома је битно да се обезбеде амбијентални услови и посебна нега и пажња.
„Ја имам добру дрвену шталу са патосом коју редовно проветравам. Патос служи као подлога на којој коњ стоји и урађен је под падом због лакшег чишћења. Штала је сува, чиста и топла. Редовно тимарим коње, а поред сена у зимском периоду дајем им и житарице, кукуруз и зоб. Када ради битно је да коњ има редовно поткивање, а период када одмара поткивање није потребно“.
Богдан се бави и дресуром коња и школом јахања. Још док је ждребе почиње дресура у смислу вођења, стављања улара и помало седла и узде. Учи се да прима команде, да зна када се храни и да прихвата човека као газду. Веома је битно да је опрема квалитетна, да су седло и ам удобни, да не би жуљало коња, јер би га то ометало и теже би слушао команде.
„Школу јахања имам од 1999. године, а касније сам положио и за инструктора јахања. У исто време ја сам и педагог, јер моје знање умем добро да пренесем и на ученике. Нека од деце која су били почетници код мене, данас јашу коње у елитним школама код нас и у свету. Узраст полазника је од три до 50 година животне доби. Моји полазници су првенствено задовољни мојом посвећеношћу и начином на који им ја представљам овај спорт“.
Богдан има дрвене саонице и фијакере. Све то користи у туристичке сврхе. За очување аутохтоних раса држава даје по 30.000 динара за приплодна грла босанско- брдског коња.
„Ја добијам годишње 60.000 динара за два коња, пастува и кобилу“.
У будућности Богдан види себе као одгајивача ових лепих животиња и као ветеринара који ће се бавити њиховом негом и лечењем. Породична традиција се наставља, с тим што је и његов син Коста који има пет година заволео и научио да јаше коња.
https://www.youtube.com/watch?v=PnhWEpIuaPkАутор Мирослав Весовић
