Златиборско село Љубиш изнедрило је многе велике људе, као што су ђенерал Крста Смиљанић, академик Миладин Пећинар, писац Љубивоје Ршумовић... Љубиш има богату прошлост, али и светлу будућност. Иако са малим бројем становника, ово село живи и гради се из године у годину...
Љубиш се простире на 840 метара надморске висине и представља једно од најлепших дестинација златиборског краја. Карактеристичан је по богатству разноврсне флоре, поготову лековитог биља, печурака и шумског воћа, а крај реке Љубишнице су изграђени рибњаци калифорнијске пастрмке. Село по последњем попису из 2011. броји 515 становника, док је просек старости око 50 година. Као и свако село, и Љубиш бележи све мањи број мештана. Једино радује чиљеница да се у последњих неколико година наталитет повећава, па ће тако и број предшколаца ове јесени бити повећан.У љубишку школу, која је осмогодишња, долазе и ђаци из суседне Беле Реке и Гостиља, а за њих је превоз обезбедила општина Чајетина. Превоз је организован тако да комби иде од куће до куће, превози ђаке до школе и враћа их назад. За ове потребе, локална самоуправа годишње издваја око 400.000 динара. У међувремену, и мештани Љубиша имају превоз до Чајетине.
У последње три године, у Љубишу је доста уређено на проширењу путне инфраструктуре, у коју је уложено око 15 милиона динара. Асфалтирано је око 10 километара путева, док је 20 километара поправљено и насуто. Асфалтирано је и школско игралиште, направљен нови мост до њега, као и мост за Жуниће, чија је градња коштала око 3 милиона динара. Саграђене су две капеле – у Горњем Љубишу и у Обрадовићима, а у току су радови на изградњи водоводног крака ка Смиљанићима, где ће око 30 домаћинстава добити воду. Урађена је и реконструкција зграде месне заједнице, чији су радови били око 1,5 милиона динара. Планирана је обнова капеле на Смиљанића брду, као и ограђивање гробља у Чубрацима.
„У плану месне заједнице за ову годину је асфалтирање три путна правца, а то су пут за Катушницу, у дужини од 1,1 километар, који је од великог значаја, јер повезује Љубиш са Гостиљем и Сирогојном, затим за Терзиће – око два и пут за Чубраке, у дужини од једног километра“, каже Милина Весовић, председник МЗ Љубиш и додаје да је у последњих неколико година општина Чајетина уложила око 24 милиона динара у Љубиш.
Милина Весовић каже да чајетинска општина води велику пажњу према социјано угроженим мештанима. Једна од најбитнијих свакако је Служба помоћ у кући, чије услуге добијају три корисника, а даје се увек и кад год је то потребно за лечење и лекове.
Да се сачува природа, КЈП „Златибор“ поставило је велики број контејнера и редовно одвози смеће. Зими се путеви у Љибишу добро одржавају и без обзира на падавине, сваки путни правац је увек проходан.
Због удаљености цркве у Белој Реци и Сирогојну, грађани Љубиша су након одлуке у зиму 1922. године почели градњу цркве. Место су јој одредили на непуна три километра од центра села, између Горњег и Доњег Љубиша, узводно уз леву обалу реке Љубишнице, а за пројектанта изабран је инжењер Миладин Пећинар. Црква је подигнута од добровољних прилога грађана овог села, а 1993. године је у потпуности обновљена и покривена бакарним лимом, а адаптирана је и звонара као и парохијска кућа за свештеника. И сада се изводе радови на поменутој цркви. Биће постављен нови звоник и урађен комплетан енетеријер, са новим иконама. Радове финансирају месна заједница и општина Чајетина.
Љубиш сада има све што је потребно за нормалан живот. Има будућност, а имао је и богату прошлост. Још се памте речи чувеног армијског ђенерала крсте Смиљанића, тог славног Љубишанина, рођеног 1868. године: „Отаџбина није предмет ограничен, оивичен и отеловљен; отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру“!
Љубиш је изнедрио и великана као што је академик Миладин Пећинар, који је био један од 1.300 каплара легендарног батаљона српске војске. Иза Миладина Пећинара, каплара из 1914. године и југословенског научника, остала су његова дела. После лекције 1.300 каплара, исписао је 49 радова и уџбеника. Конструисао је хидроцентрале на Тресци код Скопља, бране на Увцу код Кокиног Брода, а био је и пионир модерне југословенске хидротехнике.
Поред великих војсковођа, ратника и академика, Љубиш је родно место и нашег познатог песника Љубивоја Ршумовића, који га је неретко описивао у својим стиховима. У Антологији српске поезије зе децу, Дишко Радовић је написао : ,,Један циклус поезије за децу завршен је и то славно. Од Змаја до Ршумовића. Нови почиње од Ршумовића, а завршиће се песницима који још нису рођени’’. Има Љубиш још много са чим да се похвали. У центру се налазе пошта, продавница, угоститељски објекти, све више туриста долази и опет се радо враћа овде.
Уз традиционално гостопримство мештана, гости између осталих најчешће похвале упућују на етно домаћинства и домаћу трпезу, специјалитете и ручак у природи. Храна која се припрема у домаћој радиности од производа са имања домаћина, као што су сир, кајмак, проја, качамак и шумски плодови, само су део оног што потенцијалном госту ова средина може да пружи, а једно од њих је угоститељско-трговински комплекс породице Пећинар. Круну овог комплекса чини ресторан од чије спољашњости, а посебно унутрашњости застаје дах. Уласком у ресторан стиче се утисак, као да постајете део неког нестварног света. Ванвременском лепотом одише сваки комад намештаја, свака слика која краси зидове и чува успомене на претке, зачетнике породичне лозе и посла којим се породица и данас бави. Етно домаћинство Пећинар, поред угоститељства, на породичном имању бави се и производњом пастрмке.
„Дани пастрмке’’ назив је манифестације која се уврстила у богати програм културног лета на Златибору. Тим поводом, у Љубишу се организује богат културно-уметнички и спортски програм са великим бројем излагача, који тада представљају производе од воћа, рукотворине златиборских мајстора и разне врсте меда. Због природних одлика и ваздуха, Љубиш је постао све омиљенија туристичка дестинација. Пространство шума и цветних ливада, као и гостопримство локалног становништва, само су део потенцијала који Љубиш пружа. Ту су „Бошкова бања“, „Дацовића конаци“, „Станковића авлија“ и многи други који се баве или планирају да се окрену сеоском туризму.
Љубишани се углавном баве пољопривредом – сточарством и све више гајењем воћа. Успевају овде и малине и шљиве, али и разни други шумски плодови. Мед је, кажу, најбољи из Љубиша. Велибор Станковић, сада пензионер, живи у Љубишу са својој супругом Радојком и прави мед. Овим је почео да се бави из хобија још пре више од 25 година, а данас му је то, како сам каже, додатна делатност. Има око 1оо пчелињих друштава и веома је успешан у томе. Не може се израчунати колико меда годишње Велибор произведе, јер у зависности од године и климатских услова, то се креће од 5 до чак 50 килограма меда по једној кошници.
„У Љубишу се данас солидно живи, јер се мало ради а ужива се, а то не може дуго да траје. Тако и ми пензионери, морамо имати додатне делатности да би могли да комотно живимо. Ја производим мед. Прошле године имао сам у просеку око 15 килогрма меда по кошници, а ове године ћемо да видимо“, каже Велибор Станковић са поносом што је љубишанин и што своје село и своју дедовину никад није напустио. Велибор за себе каже да је успешен пчелар и да од свог рада може да живи. У својој понуди има ливадски, шумски и багремов мед.
„Пре свега, пчеларство се мора волети, а зарада је нешто што дође на крају. Наравно да је мотив новац, али ми нисмо тако кренули да се бавимо овим послом. Све је кренуло од хобија, да би данас постигли све ово“, каже Радојка Станковић и додаје да је за бављење пчеларством потребно много труда и рада, али и љубави и много знања.
Нада Џелебџић, zlatiborpress.rs
