Пуковник у пензији, Љупко Костић, преузео је на себе улогу својеврсног хроничара златиборског села Јабланица. Како каже, занимање за ову тему развило се још 1980-их година, кроз приче његовог деде.
-Налазио сам пописе из 1834, 1863, као и непотпуни оз 1939. Поп Шишаковић из Доброселице је прикупљао те податке и неке од њих је предао у Етнографски музеј у Ужице, тако да је доста тога сачувано. У Јабланици је, према породичним стаблима које сам ја урадио, 31 фамилија од када је насељено село па до данас - каже Љупко, додајући да су, према подацима, све породице које су населиле Јабланицу пореклом из Црне Горе.
-У 18. веку су се доделили Поповићи, Рајовићи и Бакићи, они су били међу првим породицама овде. Пошто су места у Моравском срезу (Ивањица, Ариље Пожега) био богатији, углавном се народ насељавао тамо. Међутим, када више није било простора, почело се са насељавањем Јабланице. Касније, крајем 18. века дошли су Дидановићи, Марковићи, Марјановићи, Радовићи и остали. Раније, пре ових миграција, у Јабланици су живели Николићи и Томићи, али о томе нема писаних података.
Уз пописе, најпоузданији подаци били су му натписи са надгробних споменика, до којих није увек било лако доћи.-Фотографисао сам девет гробаља у селу. У првој половини 19. века споменици су били у облику камених крстова, по томе се временом нахватала маховина, па сам успевао да "Сипорексом" пребришем и тако дођем до натписа, које сам фотографисао из више углова.
https://www.youtube.com/watch?v=ib7up9rx2psДо података се могло доћи о на друге начине, који су често умели да буду непоуздани из више разлога.
-Људи често прате родослове према крсним славама, али то не мора бити увек истина. Доста људи је отишло на мираз, па су их попови учили да славе ту славу, а своју да прекађују.
Уз монографију, Љупко полако формира и етно домаћинство у оквиру којег ће се налазити и музеј посвећен овом селу. Осим дрвених брвнара, сакупио је и велики број старинских предмета разне намене, од којих неки датирају још из прве половине 19. века.
-У плану ми је да се у том музеју сачувам из сваке куће по једну старинску ствар. Нпр. имам једну кашику која датира из Првог балканског рата. Дакле, да се могу потомци подсетити на тај начин ко је био њихов чукундеда. Међутим, неко жели да преда неки свој предмет, неко не жели. У сваком случају, то би била лепа успомена за сваког и свака кућа која буде дала предмет у збирку биће испод њега наведена.
Рад на монографији ближи се крају, тако да би ускоро требала да буде и званично представљена.-Пописао сам 9164 имена, људи који су становници или воде порекло из Јабланице, од краја 18. века па до данас. Мали проблем ми је са млађим људима које сам контактирао, а нису ми послали податке и поред тога што имају профиле на друштвеним мрежама. Јер, не би било лепо да књизи неко има датум рођења, а неко не. А деца су посебно заинтересована за то ко од кога потиче. Урадићу три верзије ове књиге, а неке примерке ћу поклонити сеоској цркви и школи, па, ако затреба, после 200 година биће писаних података о селу.
Статистички подаци не иду у прилог овом селу. Највише становника Јабланица је имала 1971. године, њих 1864, а већ почетком 80-ох почело је са опадањем броја, с обзиром да је велики број људи био запослен у железници, руднику, шивари, док су деца одлазила на школовање у Ужице и Чачак.
-Сада је само троје људи у селу запослено. Има засеока попут Брезовца, који су потпуно замрли. А у неким другим засеоцима углавном су мештани старији од 70 година.
Ипак, Љупко је оптимиста по питању будућности овог села. Према његовим речима, његов рад на монографији посебно је добро прихватила млађа популација, што му даје наду да млађи становници нису окренули леђа месту из којег су потекли њихови родитељи.
-Воле и старији, али више млади. Штета је што нисам раније кренуо с овим, док је било старијих људи који су били сведоци разних догађаја на овом простору. Сада је углавном старија популација, млађег света нема. Пар њих се враћа, праве викендице, можда ће доћи и да живе овде. Све у свему, биће опет живота у овом селу.
И. Јанковић
