И ако бављење пољопривредом и живот на селу није ни мало лак, још увек постоје породице које верују у опстанак у руралним срединама. Једна од њих је породица Лучић из села Шљивовица, која на свом имању наставља традицију својих предака, и успева да од пољопривреде направи уносан породични посао.
Александар Лучић из Шљивовице љубав према пољопривреди наследио је од својих предака који су годинама вредно радили и улагали у ово домаћинство које данас има све услове за успешно бављење овим послом. Тренутно има 14 крава које у просеку дневно дају око 150 литара млека.
„Да би човек почео да се бави овим послом мора да има неки основ, а то је сопствено имање. Ми се задњих година бавимо производњом силаже, имамо доста наше земље, али користимо и имање људи који се не баве пољопривредом, већ су отишли за неким другим пословима. Производимо кукурузну силажу за зимске потребе, радимо сенажу, балирамо сено, правимо сточну храну од онога што сами производемо, али нешто и докупимо“, каже Александар.
Овај вредни домаћин са поносом истиче да се ни мало не каје што је остао на селу, јер корак по корак, уз субвенције проширује газдинство, обнавља механизацију, а у свему томе има подршку Златиборског Еко аграра.
„Користио сам повраћај средстава када год је то било могуће. Куповао сам у време када се могла набавити половна механизација , али сам куповао и нове машине. Набављали смо и уматичене краве, јунице, набављали сточну храну за јунице. Та средства заиста много значе“.
Подршку у свему пружа му супруга Душица, са којом има двоје деце, Петра и Валентину. Њихов радни дан почиње уз шољицу кафе и договор о пословима које их очекују, а онда свако креће својим обавезама.
„Устајем око шест сати. Муж и ја пијемо кафу. Онда идемо у шталу где следи редовно намиривање стоке. Када тај део посла одрадимо, ја долазим у кућу 
спремам доручак. Онда иде прање веша, пеглање... Трудим се да помогнем и мужу око муже крава, прања канти и лактофриза... Деца иду у школу, помажу колико могу, али су још мали и не желимо да велики терет пребацујемо на њих“, каже ова вредна домаћица која и поред свих наведених овабеза живот на селу неби мењала низашта. Она и супруг су истог мишљења, да се на селу не може живети, бавити се пољопривредом и очекивати успех, уколико се не гаји љубав према ономе што се ради, а они то раде првенствено из љубави. Уз све што су до сада, истрајним радом и уз подршку старијих стекли, имају и нове планове за будућност, али и жељу да, истинску љубав према селу, пренесу и на своје наследнике.
