Прича о младом Луки Црепуљаревићу са Златибора који се из модерног центра преселио на дедовину у село Семегњево обишла је Србију. Овај младић одушевио је многе управо због жеље да настави традицију и што се не либи тешког посла, стоке, штале и пољопривреде.
Годину дана касније он је успешан бруцош, са положеним свим колоквијумима и неколико положених испита. Након што је за њега чула читава Србија, али и људи у иностранству, Луки се живот променио из корена. Нјегово имање сада је још лепше, сточни фонд богатији а кућа сређенија.
„Људи су долазили да обиђу моје село, да виде ту лепоту. Поразговарају са мном. Драго ми је што сам то њихово позитивно мишљење потврдио, јер сви су обећали да ће доћи поново. Најинтересантнија понуда дефинитивно је стигла из Аустрије од једног човека који је онако мало кроз шалу, али мало и кроз збиљу предложио да ме „уда“ за кћерку, јер како је рекао таквог зета је одувек прижељкивао. Да сам се одлучио за то имао бих све обезбеђено и посао и кућу и примања, али наравно одбио сам“, прича кроз широки осмех млади Лука.
Не жели одустати од пољопривреде, сада има и краву и теле, а ускоро планира да започне и домаћу производњу сира. Од образовања такође не одустаје, вредно учи како би на време завршио факултет, а касније за овог вредног момка само је небо граница.
"Било је оних који ме не разумеју, али много више оних који подржавају моју одлуку да као млад човек останем на селу и наставим се бавити пољопривредом. Сада сам обогатио мој сточни фонд. Срећан сам човек јер радим оно што волим и живим у свом селу. Тај мир нико и ништа не може да надомести", рекао је Лука и додаје да је он најбољи пример како и омладина може да опстане и напредује у руралним срединама.
„Имам све друштевне мреже, проводим време са вршњацима дружимо се и посећујемо. То што живим у селу и бавим се пољопривредом никако не значи да сам пећински човек. Путеви су асфалтирани и чак по великом снегу и минусу потпуно проходни. За пола сата сам у центру Златибора“, каже Лука.
Највећу подршку му и даље пружају мајка и сестра, које се нису противиле његовој вољи да своје време и енергију уложи у рад на породичном имању. Првобитно му је мајка спремала храну да носи са собом, али и тада је Лука показао да све може сам.
"Волим да поједем, али волим и да спремим. Нисам хтео маму да оптерећујем да ми стално кува и спрема у торбе. Већ сам научио да кувам, домаћа пита са ручно суканим корама ми је специјалитет. Али, знам да направим и ракију, џем од наших домаћих шљива", прича кроз осмех.
Себе за десет година види као младог човека који је завршио факултет, ожењеног и са децом и још једном наглашава да није никакав вук самотњак и да жели здраву и срећну породицу.
«Можемо да живимо и на Златибору, ако послови то буду од нас захтевали, али домаћинство у Семегњеву не сме да се угаси. Овде сам пренео и славу да славимо, нема веће милине око срца кад запалите славску свећу испод слика својих предака", поручио је млади Лука Црепуљаревић који је доказ да савремене технологије и "тик ток челендзи" понекад и губе битку пред традицијом и старим породичним вредностима.
