Пре неколико дана, 15. јануара 2025. године, заувек нас је напустио Милосав Радибратовић, изузетан човек, књижевник, учитељ у пензији, велики родољуб и чувар културног наслеђа златиборског краја. Био је најзаслужнији за покретање и дугогодишње трајање Сабора „Без извора нема воде” у родном Рожанству, на Златибору. Сахрањен је 17. јануара, на гробљу Радибратовића у Рожанству. У име магазина Етноумље и World Мusic асоцијације Србије, а пре свега у своје лично име, доносим овај мали, лични ин мемориам једном од оних људи који остају невидљиви за ширу публику и велике медије, упркос огромном доприносу који су дали културном наслеђу Србије.
18. 1. 2025.
Аутор: Марија Витас
Фотографија (из породичне архиве) преузета са сајта www.worldmusic.org.rs
Одакле да почнем, питам се. Моја историја познанства са Милосавом Радибратовићем почиње 2010. године, када сам се, по препоруци Бојане Николић, први пут нашла у жирију Сабора „Без извора нема воде”. Било је то на Преображење, 19. августа.
Тог дана сам заволела Златибор, који сам раније посматрала превасходно кроз призму самог насеља Златибора, тог бучног, крцатог, београдизованог центра питоме и благе планине. Сећам се неког претходног, давног протрчавања кроз село Љубиш, које ме је такође шармирало и прво ми отворило ум ка Златибору као планини пуној скривених чари. Ипак, доминантна слика у мојој глави је и даље био „центар за избегавање”. Све док нисам крочила у Рожанство. И није ту само реч о месту, насељу, брдима, ливадама… Није чак суштина ни у сабору! Јер, да бисте, као обожавалац терена, базања и културног наслеђа, заиста заволели неко место или крај и осетили дубинску спону са пределом, потребан је човек.
Само један човек је довољан да вас потпуно увеже са поднебљем за који је и сам везан – рођењем, животом, радом, љубављу, оданошћу, знањем…
И као што бива у свакој породици, тако је и са сваким местом: увек постоји макар једна особа која родни крај или породицу доживљава као свој унутрашњи орган. Та особа барата мноштвом информација о историји, култури, традицији, људским везама и судбинама, али те информације не испоручује као АИ, већ као дубоко емотивно биће.
Кад год ме је нешто занимало у вези са Рожанством, Златибором и песмом извика, увек сам то добијала у центру Рожанства, обично на клупи код школе (Основна школа „Саво Јовановић Сирогојно”), уз чашицу ракије и турску кафу, у разговору са незаборавним саговорником, Милосавом Радибратовићем.
ОПИПЉИВЕ УСПОМЕНЕ НА ЈЕДНОГ ПОСЕБНОГ ЧОВЕКА
Милосав ми је поклонио неколико својих књига, а има их још подоста. И нисам се само љубазно захваљивала и потом смештала те књиге у заборављене дубине полица, већ сам их редом читала.
Чланак „Један дан у Рожанству” (2019)
Милосав је пуно писао – о себи, својој породици, другим Златиборцима, институцијама, Рожанству, златиборским селима, навикама, обичајима, песми, начину живота и његовим варијететима, као и променама у времену… Био је писац, песник, хроничар и биограф, који је за собом оставио дугачак низ наслова, написаних у периоду од 1976. до 2023: „Зубља знања”, „Осамнаест ружа за хероја”, „Лучоноше просветљења”, „Лучоноше просветљења ИИ”, „Понос завичаја”, „Зрак сунца на капи росе”, „Од јегиштера до компјутера”, „Пет најлепших година”, „Кад први пјевци запјевају”, „Што ми слику не остави ђедо”, „Сећања дуга, приче кратке”, „Завичај ми приче казује”, „Овоземаљски дани као реке увек теку”…
Волео је и умео да пише. Стил му је јасан, једноставан, дубок, са специфичном осећајношћу која је нежна и чврста, искрена и пажљива, рационална и занесењачка… Није му недостајало ни духовитости у писању, а ова особина се посебно испољавала у директној комуникацији.
Имао је и профињен рукопис – једном ми је послао топло, срдачно писмо исписано сигурном, мирном, чврстом руком (имао је тада око 80 година), које остаје у мојој архиви као опипљива успомена на овог посебног човека.
ХУМАНИ, УЗВИШЕНИ ПОСАО
Рекла бих да његово писање није било подстакнуто само потребом да се креативно и интелектуално изрази, већ и да остави нешто важно свом завичају, неки траг у времену, нешто што ће некоме некад можда да значи у будућности. Чиста и часна побуда, која је, такав је мој утисак, обележила и четири деценије његовог учитељског рада. Био је јако поносан на ту професију којом се бавио од младости до пензије, радо описујући учитељски позив као „хуман” и „узвишен”. А тек што је био поносан што су његови Радибратовићи изнедрили рекордни број учитеља у ужичком крају!
Као учитељ је имао прилику да још више продуби своју наклоност према родном крају, будући да је радио не само у Рожанству, већ и у Јабланици и Сирогојну (ту је постао и директор), упознајући децу, па и родитеље из разних златиборских села, међу којима су и Гостиље, Трнава, Жељине, Љубиш…
Пре годину и по дана је испалио и некакву духовиту опаску на рачун савременог неоцењивања деце у првом разреду. Моја ћерка је тад била на распусту, ишчекујући полазак у други разред, па је отуд Милосав грешком и упитао за оцене, да би се одмах досетио да су времена другачија у односу на период његовог учитељевања. Одувек смо ћерку водили на сабор, а тада, лета 2023, са нама је пошао и мој сестрић, тинејџер, који живи у Бечу. Милосав га није само упознао и поздравио, он се њему посветио, поразговарао са њим на разне теме… По ко зна који пут, Милосав је показао колико у себи носи истинске топлине и поштовања према другом људском бићу.
– „Он је био особа старог кова, старовремска, са свим најбољим карактеристикама човека из ужичког краја” – присећа се етномузиколог Димитрије Големовић, дугогодишњи члан и председник жирија на Сабору у Рожанству – „Љубазан, гостопримљив, смеран, ценио је ауторитете, био пун љубави за свакога, имао мноштво добрих речи и мисли, умео је да разговара: да каже, али и да стрпљиво саслуша. Све те особине је Милосав поседовао, све оно најбоље из традиције нашег села и патријархата. Уз то, био је прави дилетант, у оном изворном смислу речи: не неко ко ради ствари површно, већ неко ко истински живи за културу, уметност и традицију, а да од тога нема никакву материјалну надокнаду. Диван је био.”
ЊЕГОВА ПЕСМА ИЗВИКА
Сабор „Без извора нема воде” је ремек-дело Милосављевог рада на пољу неговања и очувања културне баштине Златибора, ужичког краја и југозападне Србије. Покренуо га је 2003. године са жељом да се једном годишње у Рожанству слави пре свега „златиборска песма” – она коју Милосав носи и као део свог несвесног бића, која је обележила животе његових предака и коју је слушао од рођења.
Како је сам наглашавао, он није никад био добар певач, али је своју љубав према завичајној песми извика одржавао путем организационих активности, конкретно – као организатор сабора.
Уз сталну финансијску подршку Општине Чајетина, Сабор је развио свој углед. Увек га је красила пријатна атмосфера, а често и непријатне атмосферске прилике – знало је небо да се озбиљно намргоди на Преображење, те да нас изливима свог беса потера са терена испред школе у саму школу. Ипак, ништа није могло да поремети дух сабора, а такав је био и Милосав. Када сам га упознала, имао је 68, а када смо се последњи пут видели – 81 годину.
Без обзира на то што је здравље на разне начине почело да посустаје, Милосав је и даље, на неки начин, био исти – чврстог става, одмерен, са веселим и помало стидљивим осмехом, срећан што опет види много људи око себе и што може да поседи и поприча – под ведрим небом или шатром.
За њега је Сабор у Рожанству био живот, који макар тог једног дана, у његовом родном селу, завибрира оним интензитетом какав Милосав везује за своје детињство и одрастање. Сабор је био тренутак када село оживи и када се много људи ту сјати – певачи, трубачи, чланови жирија, водитељи, момци из Телевизије 5 Ужице…
Радио-емисија „Од злата јабука” о 14. Сабору у Рожанству (2017)
– „Милосав је био добра душа, добри дух, који је неговао и све дао за очување традиције. Био је невероватан човек” – каже етномузиколог Марија Вуковић, још једна дугогодишња чланица жирија на Сабору у Рожанству.
ВЕЛИКИ „НЕВИДЉИВИ” ЉУДИ
Ово су биле само цртице о животу и раду једног Човека. Једног од оних који су учинили много за културну заоставштину своје земље, али поводом чијег одласка са овог света нисмо били бомбардовани, путем безбројних портала, речима: „Преминуо је наш славни…”.
Срећна сам што сам познавала Милосава Радибратовића, Рожањца. Снимила сам разговоре са њим, у неколико наврата. Нешто је емитовано у радио-емисијама „Од злата јабука” на Радио Београду 2, нешто је објављено у магазину Етноумље, нешто је објављено на аудио-издањима World Мusic асоцијације Србије… Неке приче и снимци још чекају да заживе. И хоће, заживеће, верујем у то.
