На недавно одржаној Трци преживљавања на Ртњу учествовале су две чајетинске екипе. Састав Локомотивација, који су чинили чланови "ПК Торник" (Петар Весовић, Марко Луковић, Ненад Богдановић, Александар Џамбасовић) заузео је 2. место у укупном пласману. Екипу Октобарска еволуција чинили су чланови "Планинарског друштва Александар Џавовић" (Марко Пантовић, Марко Шкодрић, Бошко Ћуповић).
Пантовић је претходних година имао неколико авантура преживљавања на Муртеници током зиме, тако да му за овакве подухвате није требала нека посебна припрема. Иначе, на овом такмичењу је пре три године наступао управо као део тима Локомотивације.
МП: Једну годину сам паузирао због повреде, а ове године смо направили "вагон" екипу, која је требала да следи "локомотиву", пошто је број заинтересованих чланова био виши од дозвољена четири. Сматрали смо да смо и више него спремни за ово такмичење, људи у мојој екипи су са мном прелазили преко 60 километара у једном дану. Трка преживљавања је исте километраже и траје два дана, али без сендвича у ранцу. А кад си гладан, ниси сав свој (смех). Зато мислим да је ментална снага важнија од кондиције, као и познавање карте.
МШ: Имали смо ми добрих тура у нашем крају, а и индивидуалних припрема. Голово, Мушвете, Градина... На Ртњу никада нисмо били, а ја никада нисам ишао на Трку преживљавања. А она је битно другачија, имаш само нож, флашу воде и компас, а овде са собом увек носиш сланиницу или нешто друго за презалогајити. На почетку смо имали проблема, јер нисмо могли да набавимо фолију која нам је потребна за вече, за покривање. Панта је звао где год је стигао, Београд, Чачак, Краљево... У сваком случају, нисмо имали фолију до сат времена пред полазак, када је Панта сазнао да можемо користити ону из кутије прве помоћи. У селу Илину под Ртњем је био велики број екипа, људи свих старосних доби, стварно сам се одушевио читавом причом.
Њихово учешће се, међутим, окончало релативно брзо, на другој трећини успона.
МП: Стартовали смо као 36. екипа, читав сат после претходника, а за непуних 11 километара трке успели смо да претекнемо 30 екипа, трчећи узбрдо и низбрдо. Циљ нам је био да стигнемо Локомотивацију и да трку до краја наставимо са њима, јер су они стари морски вукови што се тиче сналажења на карти. То нам је умало и пошло за руком.
МШ: Од старта смо ишли пуном паром, мало смо залутали на другој тачки, прошли кроз неко село и избили тамо где нас нико није очекивао, тако да смо мало насмејали конкуренцију. То је требало да буде релативно лагана шетња, али ми смо подбацили по питању тактике, па смо од старта кренули силовито. Престигли смо велики број екипа, дошли на 6. место, успут смо се снабдели водом, паприком, сувом стругом и сламом за ватру, фотографисали смо жиреве, шипурак, још неке дивље воћке...
Међутим, у тренутку када су зашли у један облак, који како кажу, "мистично стоји на Ртњу", почеле су невоље по Октобарску еволуцију. Били су принуђени да ураде оно што им је, како кажу, било најтеже - да одустану.
МШ: Кренули смо уз Ртањ, такође добрим темпом и ја полако увиђам да имам потешкоћа. Било је око километар до врха, скоро смо стигли Локомотивацију, када је мене заболела нога, обновила ми се ранија повреда. Панта и Бошко су узели моју опрему и понели је, а ја сам наставио да се полако гегам за њима. Али, магла, разређен ваздух, губи се кисеоник у мишићима, губим оријентацију, пет корака напред, десет назад... Они су ме бодрили, мислили су да сам пао психички, а не физички. Мало су и њих почели да хватају грчеви, сви смо на неки начин плаћали данак прејаком темпу с почетка. Кренула је мало и нервоза. Ја сам их предлагао да наставе, а да ћу се ја полако вратити. Морали смо сви назад, успут смо сусретали неке екипе које смо престигли, доста људи је стало да се распита за моју повреду, нудило воде... Ја сам мало заостао у повратку за осталим члановима екипе, већ сам био уморан, па сам промашио једну тачку скретања, али сам се срећом брзо вратио на прави пут. Већ се смркавало када сам срео Огњена, једног од људи из организације, који је ту био са сином. Јављено им је да дођу по мене. Био сам скоро потпуно изнурен, без воде, са штапом. Кренули смо ка селу његовим аутомобилом.
У повратку је уследио сусрет који ће дуго памтити.
МШ: Враћајући се назад наишли смо на неки кућерак, власништво лика којег зову "поп", нисам сигуран да ли је свештеник или шта већ. Огњен је наједном стао и свратио да од тог попа узме ртањски чај. Одједном, видим га са старцем седе браде и косе и они су ме позвали себи. Огњен ми је понудио да ми овај старац погледа повреду, што сам ја у почетку одбијао, али сам на крају прихватио. Стари ме је прописно изгрдио, што ми свакако није било по вољи, уз моју већ постојећу нервозу. Критиковао је моју намеру да се попнем на Ртањ, што ме је збунило. Практично ми је наредио да уђем у кућу. Стао сам поред шпорета, тотално збуњен појавом старца, који је што би се рекло "као праћка". Замерао је Огњену што је довео оволики број људи на Ртањ, називао нас је "неверницима" или нешто слично. Одједном је пришао некој торби, на којој је био извезен приказ Ртња са крстом на врху и из угла је узео мотку од неких два и по метра. Кренуо је да обилази око мене, говорећи нешто неразговетно, што је мени било смешно. Потом ми је наредио да прошетам, на шта сам ја кренуо с гегањем. Изненада је викнуо на мене, терајући ме да ходам нормално. Кренуо сам и стварно бола више није било. Мислио сам да је у питању нека скривена камера, а да сам ја све ово уобразио. Старац се смејао грохотом и послао ме да седнем. Огњеновом сину је причао о бронхитису, Огњену о његовим здравственим проблемима, а притом му нико од нас ништа о томе није помињао.
Међутим, старчевим чудима ту није био крај.
МШ: Нисам могао да верујем када је једним замахом руке практично хипнотисао Огњена, који је непомично седео у несвесном стању, пале главе, па је кренуо и око њега да обилази. Огњен је одједном отворио очи и почео дубоко да дише, уз видне знаке олакшања. Стари је онда извадио ракију, траварицу, на којој је исто била налепница Ртња са крстом. Насуо нам је прилично ракије у чашу од једног децилитра и натерао нас да то попијемо. Ракија је стварно имала пријатан мирис, осећала се на нану, камилицу, линцуру, тако да сам се прекрстио и "сасуо" је у грло. Спремио нам је ракије и чајева да понесемо. Били смо укупно неких сат и по код њега, већ се смрачило. Причао нам је о Ртњу, о неким подземним пећинама, о томе како га је планина звала да дође к њој када је био младић, о правилној техници дисања, позитивној енергији... Говорио је како на Ртњу треба поставити огроман крст, који ће штитити не само Србе, него цело православље. Рекао нам је да те вечери нисмо ми њега нашли, него је он нашао нас. Критиковао нас је, јер је видео да му не верујемо, наређивао да се не пењемо на Ртањ... Рекао ми је да ме нога више никада неће заболети. Од тада ме заиста ниједном није заболела на промену времена, што ми је раније редовно задавало муке.
Ту се њихове невоље не завршавају. Када су кренули назад, по мраку, промашили су раскрсницу која је била недалеко и кренули у супротном смеру.
МШ: Био је мрак, а мало су умор и траварица одрадили своје. Посебна тешкоћа је била то што се GPS одједном покварио, тако да смо у једном тренутку залутали. Срећом, наишли смо на неке планинаре у војничком оделу, који су нас усмерили. Кад смо дошли у ресторан где су се окупили и други учесници, испричао сам шта се догодило. Нису ми веровали, било је ту прозивки и подсмеха, до тренутка када је Огњен потврдио моје речи. Предлагао сам Панти и Бошку да се сутрадан вратимо и покушамо да освојимо Ртањ, уверавајући их да је са мном сада све у реду, али почели су да се колебају. Панта нам је тад поменуо своје искуство са Ртња...
МП: Када ми је Шкодра испричао свој доживљај, ја сам то повезао са својим војничким данима и гађањем из минобацача на Ртњу. Тада сам носио џак с кречом, требали смо да нацртамо крстове испод врха Ртња, а када смо упитали команду да нас пусти да се попнемо тих неких 500 метара до врха, нису нам дозволили. Ето, некад ти не дају људи, а некад више силе (смех). Па ко у шта жели да верује, има за сваког по нешто.
Иако на први поглед мучно, ово искуство није их поколебало у намери да наставе и даље са сличним акцијама. Са Ртња, како кажу, носе прелепе утиске.
МП: Ртањ је више мистичан него магичан. Он је прича за себе, као и Муртеница, где ја одлазим зими, када су температуре најниже. То је преживљавање у правом смислу, јер на -30 не смеш да одустанеш, нико неће доћи по тебе. Тамо имам свој дом, оскудан и суров, који ми, када га напустим и вратим се у цивилизацију, увек исто поручује: "Буди срећан са оним што имаш тамо."
МШ: После свега што сам преживео, ја се у сваком случају осећам као да сам освојио Ртањ. То је магична планина, носим сјајне утиске одатле и сигуран сам да ћу се поново пријавити на Трку преживљавања.
И. Јанковић
(фото: приватна архива Марка Шкодрића)
