МАЛО СЕЛО БОЈАНОВИЋИ (видео)

Опште је познато да села у Србији одумиру и да све више младих одлази са села у град. Међутим, није свуда тако. У селу Гогову надомак Чајетине, породица Тодоровић решила је да свој нови живот започне на селу.

Љубодраг Тодоровић дошао је са Таре из Заовина у Чајетину седамдесетих година, управо због посла. Ту је упознао Смиљу која је пореклом из Голова, засеок Бојановићи. У то време у Бојановићима је живела само бака Милојка која је одгајила Смиљу. Након бакине смрти имање је било запуштено 24 године. 2012. управо на ово имање, које је већ увелико зарасло у коров, долазе Александар и Јелена Тодоровић са трогодишњом Николином и започињу свој живот на селу.

„Прво што смо морали да урадимо је да очистимо земљу од корова“, прича нам Александар, „да би поставили објекат у коме смо живели. Био је то мали објекат од 12м², који смо касније проширили“.

Затим су направили већу кућу за живот у којој и данас живе.

„Узели смо се 2008. године“, започиње причу Јелена, „и живели смо у Чајетини у породичној кући свекра и свекрве. Живот је био монотон, кућа-посао и углавном се све сводило на то. Онда доносимо одлуку, где је супруг био иницијатор, и започињемо живот на селу“.

На почетку није било лако. Нису имали воде, а струју су позајмили од комшије. Поставили су привремени објекат од кога су кренули даље. Није им било лако. Сваки дан су путовали на посао, она 8, а он 10 километара, и у исто време правили нове објекте. Решење да живе на селу била је дефинитивна одлука. Градску воду довели су са Рудина 2015. године, а уличну расвету у дужини од 150 метара, заједно са дворишном расветом, о свом трошку, увели су 2017. године.

Данас имају око двадесетак објеката разне намене. Од објекта за издавање, па до разних помоћних објеката: играонице, летњиковца, радионице, сушаре, качаре и тако даље. Баве се и сточарством те имају, козе, свиње, кокошке, патке, гуске и ћурке, углавом за своје потребе. Баве се још и пчеларством, а сва храна је органског порекла.

Када су увидели да живот на селу може да пружи задовољство, решили су да то задовољство поделе и са другима па су од јуна прошле године кренули да се баве сеоским туризмом. Имали су госте из: Црне Горе, Мађарске, Словеније, као и из Србије (Београд, Нови Сад), итд. Гости су били презадовољни. Књига утисака је испуњена само похвалама и одушевљењима. Боравак на овом имању ствара утисак гостима као да су код своје куће. Уз дозволу домаћина преносимо један део текста из књиге утисака гостију из Црне Горе:

„Вратити се природи значи вратити се себи. Нама који живимо у градовима пуним гужве, буке, јурњаве, долазак на овакво мјесто представља мир, радост и задовољство. Све оно што је природа дала овом мјесту и оно што су вриједни домаћини на њему саградили представља мало парче раја на земљи...“. То је један мали део текста из књиге утисака гостију из Подгорице.

„Много нам значи што је прошле године почео са радом базен „Грабовица“ у нашем селу, јер нам то на неки начин употпуњује понуду“, објашњава Јелена. „Наши гости су радо одлазили на купање као и на ручак у ресторан који се налази у склопу базена. Такође и наша ћерка Николина је укључена у пружању услуге гостима тиме што их је водила пешачком стазом до видиковца на Градини“.

Велика подршка породици Тодоровић била је од „Еко аграра“ кроз субвенције намењене за сеоски туризам. С' обзиром да су они регистровали сеоско домаћинство и извршили категоризацију смештајног објекта, на тај начин испунили су услове за добијање ових субвенција.

До краја ове године планирају и постављање новог објекта јер постоји интересовање за боравак у њиховим смештајним капацитетима. Најмлађи члан ове породице мали Матија, који има четири године, рођен је управо на овом имању што само потврђује одлучност Тодоровића да ће на овом имању остати заувек.

Мирослав Весовић