Када је те 2002. године најављен долазак писца, академика, Добрице Ћосића у нашу библиотеку, било је то попут неверице. Тако велико име наше књижевности, а и шире, у нашем малом месту! Међутим, те године било је доста таквих писаца, захваљујући ентузијазму младе директорке Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“, Мирјане Стакић. Повод Ћосићевог гостовања је био излазак трећег кола његових књижевних дела у издању Издавачке куће “Филип Вишњић“ у 25 књига.
Сећам се да сам Стакићку питала да ми уговори разговор са Ћосићем, уколико то уопште буде могуће, јер он интервјуе није давао од одласка са места председника тадашње СР Југославије (1993. год.). Чекајући одговор, молила сам се да пристане... А шта ако пристане? Изједала ме је ужасна трема. Доста сам прочитала књига које је написао, али- да ли је то довољно за разговор на тој разини? Бого мој, у шта сам се увалила, негде сам у себи понављала. А онда је стигао одговор први – да не даје интервјуе, а након пар сати – да пристаје!!! Сутрадан, у преподневним сатима, припремала сам питања ишчитавајући и његове „Записе“. Свега се сећам: ја у паници, журби, а директор заповеда да се сви дамо на чишћење канцеларије. Можете мислити! Не знам где ћу пре...
А онда, стиже и време да се оде у хотел „Палисад“ где је Ћосић одсео. Упућују нас до Председничког апартмана, куцамо, он отвара, упознајемо се, седамо, све уз пишчев коментар да морамо мало пожурити јер и у Ужицу у библиотеци има заказано књижевно вече. Одговарам да ћемо имати то на уму, и док колега намешта камеру у прилично ограниченом простору трудећи се да ухвати што бољи кадар и избегне сенке, ја питам уобичајене куртоазне ствари попут тога како је задовољан боравком и књижевном вечери у Чајетини... Пеђа (сниматељ) даје знак, и почињем питањем које ми је ницало у глави још док сам Ћосића слушала претходне вечери.
Мирјана ранковић Луковић: Да ли је истина да сте, док сте писали „Корене“, имали намеру да тај роман настављте и пратите генерације?
Д. ЋОСИЋ: Јесте, истина је... Ја сам врло рано, већ са „Коренима“ и одмах после њих, засновао један циклус о људској судбини на српској земљи у 20. веку. Морам да вам кажем да већ са „Деобама“ ја имам замисао о 12 томова о тим људским судбинама на нашој земљи. Е, сад, ја нисам писао све те романе по хроници збивања. После „Корена“ сам започео један роман који је тада носио наслов „Рат“, али је он био врло неуспешан рукопис и морао сам да га одбацим. Потрошио сам три године узалудног рада на том рукопису. А уз помоћ и наговор, и велику сарадњу, моје жене, ја сам прескочио тај мотив Првог светског рата и замиса о људским и народним патњама и страдањима, па сам прешао на Други светски рат. Писао сам о „Деобама“, о том трагичном раздобљу српског народа, о страдању безмерном, о идеологијама које су нас поделиле и сукобиле до истребљења. Био сам уверен да пишем последњи пут српске деобе. Разуме се, преварио сам се. На моју и на нашу несрећу, нису биле последње .
По завршетку „Деоба“, које се појављују 1961. године у три тома, ја сам дошао тада у једну озбиљну идеолошку, психолошку и животну кризу. Моји идеали се више нису поистовећивали са стварношћу. Моји циљеви у остваривању социјализма више нису били социјалистички. Или нису били онако социјалистички како сам ја замишљаотај поредак! У једном радикалном критицизму према бољшевичкој идеологији, ја долазим до врло тешких мисаоних закључака. Замишљам једну дезутопију, једну антиутопију. Али, истовремено, пошто је 20. век - век велике идеологије, комунистичке и фашистичке, две идеологије које су сламале народе, нације, милионе, милијарде људи и одређивале судбину свету, ја сам истовремено увидео трагичне исходе по људски живот обе ове идеологије, тако да се ја обрачунавам са обе идеологије; пишем антиутопију, али не само антиутопију са становишта неостваривости идеолошких циљева... Ми живимо у једној цивилизацији која се тако банално назива потрошачка цивилизација. Човек постаје човек потрошач. Техничко-технолошка цивилизација, која има један страховит темпо, и непредвидљиве енергије у развоју, она нам мења природну средину, уништава нам природу, ми живимо у једној вештачкој средини... Мења нам се свет у коме постоји човек. Ја истовремено размишљам критички о тој цивилизацији као таквој. Разуме се, то је цела замисао у том антиутопијском роману „Бајка“ који јесте једна филозофска замисао инспирисана „Фаустом“, и покушај да се на моје доба, наше доба, одговори са становишта: шта човек сме; шта човек не сме; шта човек не може; и – шта човек не треба да буде! Е, сад- врло је сложена цела та приповест, немам намеру да је препричавам и не треба да је препричавам.
После „Бајке“, која је донела мени једно унутрашње ослобођење, јдну духовну ведрину, једно рашчишћавање са својим заблудама, ја сам одмах после ње могао да видим свет критички јасно, био сам стекао кондицију да гледам критички и себе, и свој народ, и своје доба.Е тад, са том духовном припремом, ја сам могао да пишем „Време смрти“, и четрнаест година сам утрошио на писање тог романа. „Време смрти“ је излазило по две књиге, а роман сам завршио негде 1979. године. Али паралелно, ја сам отишао у опозицију, отишао сам у антититоистичку опозицију, поставио сам српско питање као демократско питање, побунио сам се против национализма комунистичких партија Југославије и комунистичког вођства Југославије. Узео пример Косова у коме тај национализам има погубне последице по судбину српског народа. Супроставио сам се албанизацији Косова која је постала легална и легитимна, после 1966. а особито после Устава из 1974. године, када је Србија дошла под туторство две покрајине: Војводине и Косова. Дакле, постављајући та животна питања српског народа као демократска питања, борбом против национализма комунистичког вођства Југославије, ја сам проглашен за националисту. Дакле, догодио се један обрт, невероватан! Пошто нисам могао да будем Троцкист, пошто нисам могао да буде Ранковићевац, пошто нисам могао да буде Ђиласовац, а пошто сам писао и говорио о националним темама, онда ме је титоистичка бирократија прогласила за националисту! Разуме се – и непријатеља самоуправног социјализма.
Ја нисам био националиста, али сам био противник самоуправног социјализма, његов оштар критичар. Борио сам се за демократски социјализам. И,успут, пишући „Време смрти“, ја сам написао две-три књиге публицистичког карактера. То су, рецимо: „Моћ и стрепње“, „Стварно и могуће“, и тако до 80-тих, до Титове смрти, ја сам тај циклус завршио, а онда сам замислио један други циклус који носи општи наслов „Време зла“.Ту је и „Грешник“, „Отпадник“ и „Верник“ од два тома. Ти романи... Ја сам ту хтео да покажем идеале и заблуде, у ствари, трагику људи који су веровали да могу да промене свет. И приповедам о тој трагици идеолошког човека у 20. веку. Паралелно, као човек опозиције, био сам, наравно, тешко прогањан. Видели сте из „Записа“ колико сам прогањан, коликосам нападан, клеветан, колико сам праћен, како је полиција контролисала мој живот, апсолутно га је контролисала: где сам пошао, где сам стигао, коме сам телефонирао, то сте видели из оних полицијских извештаја... Ја сам се, истовремено, јако борио да се реформише Југославија, да се спаси Југославија. Покушао сам да формирам југословенску опозицију, и покренуо 1980. године часопис „Јавност“ , један реформистички часопис који би превео титоистички поредак у један облик социјал-демократије. А Југославију реформисао на принципу равноправности народа и федерализму, и спасао ту земљу, занјући, осећајући, слутећи, да долази један ужасни грађански рат, и да ће Југославија у крви да се угуши, у крви да умре. То се и догодило. Дакле, обузет тим страхом за судбину Југославије и свог народа, ја сам узалудно трошио грдно време стварајући ту опозицију и нисам успео да је створим, јер Словенци нису никако хтели Југославију (словеначка опозиција), хрватска опозиција није хтела да чује за Југославију, о другима да и не причам, тако да сам просто три године живота утрошио на стварање демократске реформистичке опозиције која би реформисала Југославију. Пишући „Време зла“, ја сам истовремено написао и „Промене“, једну књигу која је изашла `90-те године, и поред тога писао те своје „Записе“ које моја кћерка данас сређује и издаје као посебне књиге.
Онда је дошла моја велика драма `92. године када је наша земља била стављена у блокаду, када смо ушли у грађански рат на читавој територији Југославије скоро, и када је од мене затражено као од човека опозиције, као најистакнутијег српског опозиционара, да, и због Света, и због Европе, и због мог некаквог скромног имена које сам имао у свету и Европи, од мене је затражено да будем председник те земље, да се прихватим те дужности ( ви ћете то видети сада, у четвртој књизи „Записа“)... Ја сам се прихвати те дужности са намером да се реформише поредак, да се промени уставни карактер, да се укине партијска држава, да се организује правна држава, да се успостави владавина права и дође до једног поретка где сарађују сви потенцијали, све што је способно, све што је поштено, све што је даровито, да се окупимо, да спасемо народ, нацију, да створимо једно друштво, да уђемо у свет... Моји покушаји су пропали. Неких резултата има у спољној политици, у борби за мир, и у некаквом покушају да се поврати земљи известан углед, међутим, ја нисам имао подршку, нисам имао партију, против мене су биле две најмоћније партије: социјалисти и радикали, Милошевић и Шешељ, а опозиција ми такође није дала подршку и разуме се, у том сукобу који сам имао са њима, у концепцијским сукобима које сам имао са Милошевићем, разуме се – ја сам био смењен. Као што знате, само сам годину дана био председник . И, чим сам завршио ту дужност, ја сам се поново вратио свом занату и написао сам „Време власти“, прву књигу. Е, онда сам почео да пишем другу књигу „Време власти“ и нисам је завршио. И, оно што су синоћ моји добри пријатељи и професори говорили да ћу ја написати и другу и трећу књигу, нећу моћи да напишем. Ја сам стар човек, имам осамдесетједну годину, ја више немам снаге за роман, роман је једна велика форма, захтева једну огромну енергију, огромну имагинацију... Ја више за то немам снагу. Могу неке друге послове књижевне да радим, имам неке рукописе, сређујем их, видели сте – излазе та Сабрана дела, и треба да завршим тај посао, и још неке ситне послове у тој својој књижевној радионици треба да обавим, као стари занатлија. Ви сте приметили да старе занатлије имају по ћошковима по мало материјала, увек имају или даске – ако су столари, или кожу – ако су шустери, ако су ковачи – онда ексер, и жице, и гвожђе... Ето, тако, у мојој радионици постоје такви отпаци, разни материјали, и све то треба да се среди, да се радионица очисти. Тај посао радим са својом кћерком, која је доктор књижевности, и помаже ми да завршим тај посао. Ево, много сам Вам причао. И, да, није испало дванаест него више томова, али није завршено моје дело, нисам успео да га завршим. Нисам успео да остварим цео пројекат. Мирјана Р. Л. : Али, морам да Вас питам... Велики је број романа који сте написали, или – боље речено: све је то можда један огроман роман о судбини Катића, и наравно тих других, које сте писали о другим стварима. Човек пуно уложи себе у то, и живи, пишући те романе, један живот. За то време активно учествујете у јавном и политичком животу. Како сте све то успели? А ипак сте само обичан смртник...
Д. ЋОСИЋ: Ја спадам у оне људе који верују да човек има толико времена колико му је потребно да заврши своје дело. Мислим да је дуг живот. Ја сам имао врло, врло, дуг живот. Ја сам имао времена више да урадим но што сам урадио. Два романа нисам завршио само зато што сам потрошио време на мање важне послове; што сам расипао своје време. Како? Врло сам много...Ха, како да кажем? Био сам вредан. Трудио сам се. Даноноћно сам радио. Ја сам највише књига написао ван своје куће. Мени је најважнија у животу била самоћа и тишина и живео сам ван куће, јер нисам могао подносити буку, и немир, и телефоне, и људе... И онда сам живео у Врњачкој Бањи, на Палићу, у Гроцкој, Руднику, и где сам све у тим шумским кућама живео и писао, по двадесетак дана, даноноћно. И, онда, дођем у Београд, и десетак дана бавим се јавним животом: политиком... Направим по неки испад, узнемирим јавност, потерају ме, нападну ме новине, и онда се ја поново повучем и наставим да пишем роман са великом концентрацијом. Радио сам врло, врло интезивно! Али, кад ме хвале људи да сам нешто много урадио, ја тврдим да сам имао више времена и требао сам више да урадим него што сам урадио,
Мирјана Р.Л.: По свему што говорите, чини ми се да сте завршили судбину Катића...
Д. ЋОСИЋ: На жалост, или на срећу моју, ја сам завршио са Миленом и Иваном, њихове судбине су окончане. Остаје у рукопису незавршен Душан Катић, нису Дачићи завршени у периоду титоизма, у периоду владавине Душана Катића, човека на власти, јер он је човек власти; високи државни, партијски функционер, он је уз Тита... И он се сукобљава с Титом и иде и он у опозицију, и он се слама на крају... Дакле, тај судбински ток, тог Катића Душана, и његову децу, његову жену, његове љубави, његове жртве, авантуре, нисам стигао да завршим, и нећу завршити... А о деци за коју ме људи често питају, за децу Ивана Катића, који су отишли у свет, имао сам намеру и њихове судбине да завежем, свежем у неку своју личну судбину, и као писца, и као протагонисте једног времена, ја нисам успео... Нисам стигао.
Мирјана Р. Л. : Људи , читајући Ваше романе, пратећи те судбине, поготову Катића, или бар ја кажем пошто су мени необично драги, осећају их као стварне ликове. И претпостављам да су они и за Вас јако живи. Како Вам је било када сте, ето, завршили судбину Иванову и Миленину, кад сте на њу ставили тачку?
Д. ЋОСИЋ: Ја Вас молим да ми поверујете да су и Милена, и Иван, и Вукашин, и Олга, и сви моји Катићи, измишљене личности. Али... Ја сам с њима толико дуго живео, ја сам се толико уживљавао у њихова стања, њихове патње, у њихове болове, радости, у њихове циљеве, у њихове драме, толико сам се уживљавао, да они, апсолутно, за мене стварно постоје. Реално, стварно постоје. Ја сам, рецимо, кад је Милена извршила самоубиство, наглас кукао! Ја нисам могао да издржим, ја сам хтео да цркнем од бола за Миленом! Просто је срце хтело да ми препукне од бола за њом. Јер сам ја јако волео Милену, ја сам Милену тако измислио да сам био заљубљен у Милену! И ужасно сам патио за њом... Патио сам и за Иваном. Како је завршио Иван, месецима нисам могао да дођем себи. Да не говорим о Богдану Драговићу. Или, рецимо, о Петру Бајевићу кога обожавам... Те такве ликове, велике, пустолове, те храбре, моћне људе, који све могу за своје идеале! Ја сам све њих отпатио и мој живот је... Ето, тако, кад погледам своју полицу, своје књиге, ја знам да су они сви ту. Ипак, ја могу да их додирнем, могу да им шапнем нешто, могу да чујем њих, да отворим страницу и да чујем шта говоре...
Мирјана Р.Л.: У децембру 1991. године „Вечерње новости“ су желеле да Вам доделе Награду за живот посвећен човеку и човечности, и Ви сте у својим „Записима“ записали да је то био повод да се загледате мало у своју прошлост. Мени се чини, читајући Ваше „Записе“, да сте Ви то почесто, и то јако критички, гледали на себе, свој рад, чак и своје дело. Данас Вас питам: да ли би сте, да је могуће, тим путем поново прошли?
Д. ЋОСИЋ: Ви се сећате тог тренутка који је мене изазвао да поново размишљам о себи, свом животу, свом нараштају, својим идеалима, о нашој одговорности – мог револуционарног нараштаја, за судбину ове земље и за овакве трагичне исходе Југославије... Поретка за који смо веровали да ће да донесе овом народу... хајде, крупна је реч : срећа, али да донесе један, у сваком случају, друкчији и бољи живот. И, у много чему, он је и донео друкчији и бољи живот. Али, није у оном пуном значењу у којем смо ми то видели и замишљали. Дакле, можете и у мојим првим „Записима“ наћи код мене ту потребу за самокритиком. Једну живу свест о одговорности за све што чиним. Ја долазим код вас, у Чајетину, зато што се осећам одговорним пред вама, читаоцима, да са вама разговарам. За ваше схватање, за ваше мисли , ваше идеје, осећам се као човек који треба, који мора да вама, младима, одговори на питања која постављате. И та одговорност ме и у Чајетину довела, та одговорност ме тера да данас, и овако стар, и болестан, и уморан, и доста ми је – заиста, доста свега! – али путујем по тој Србији и разговарам с људима не бих ли вас подстакао да и ви размишљате и тражите свој пут, можда успешнији од пута мог нараштаја.
МРЛ: Пред један свој пут у Америку, да ли `83. или `84. године, исто сте написали да Вам се не иде тамо. Плашите се – не знате језик, можда ћете бити спутани и понижени. Да ли сте икада у нашој земљи имали такво осећање, и ако одлично знате и језик, и људе?
Д. ЋОСИЋ: Видите, ја сам једини председник, можда и у свету, ал сигурно у Европи, председник државе који је радио бесплатно. Који није примао плату. Који није примао никакве привилегије. Ја сам, чак, плаћао резиденцију у којима пишем реферате или експозеа за Скупштину... Ја сам завршио ту државну службу са правом на пензију, на аутомобил, на пратиоца, на секретарицу, на кабинет... Ја сам се свега тога одрекао.И идем слободно, свуда по својој земљи, ноћу, дању, сваке ноћи сам по пет-шест километара у шетњи... Никад, никад, нисам доживео од људи, од грађана, од народа, ружну реч, никад псовку, никад понижење! Ја сам срећан човек јер ме мој народ није никад понизио! Мене су понизили људи власти, и на власти. Али грађани – никад! И читаоци ме никад нису увредили ни понизили. И ако ја, као писац, имам неко право на срећу, ето – то је моја срећа у томе, да сам заслужио толико да ме људи озбиљно узимају, да ми верују да у томе што радим – радим са добрим намерама. И да радим онолико колико могу. Сад, ја бих волео да сам неки већи писац, значајнији писац него што јесам, да сам написао више књига, ја бих волео, али ето – толико сам могао и колико сам могао – ја сам то урадио, Ви сте то добро разумели и ја сам Вам захвалан.
Мирјана Р. Л.:Поштујући Ваше време, захваљујем Вам се на овом разговору, и за крај- морам нешто да учиним... Да Вас дотакнем, да видим да су људи попут Вас – необично обични. Хвала Вам пуно...
Рекавши то, завршила сам званични део разговора у руковању са Добрицом Ћосићем... Беше ово један од највећих изазова за мене као новинара, и један од најлепших доживљаја за мене као човека. Већ тада сам знала да, када оде овај велики човек, осетићу то као лични губитак. А с времена на време размишљам и о његовим Катићима, потомцима, заувек заробљеним у том свету Пишчевог ума... Да ли је ико од њих успео да буде срећан, да нађе свој мир?
Мирјана Ранковић Луковић, емисија „Међу јавом и међ` сном“ , ТВ Чајетина, октобар, 2002. година
