Професор, тренер, васпитач, аниматор... И то нису сва занимања која би описала свестрану особу каква је Миломир Шопаловић Пињо, човек који је деценијама уназад активни учесник спортског живота општине, пре свега на базичном нивоу, кроз рад у школама, али и у другим сферама.
ПИНО ЂЕРЂА НА БРАЗИЛСКИ НАЧИН
Као ученик "Техничке школе" у Ужицу, уз подршку породице, определио се за то да живот посвети физичкој активности и бављењу спортом. Радне навике му, како каже, никада нису биле стране, с обзиром да је одрастао на селу.
-Спорт ме је увек занимао, тако да сам уписао ДИФ. Још од првих тренутака када сам почео да радим, давне 1984. године, знао сам да ће ми будућност бити везана за улогу васпитача у спорту. Најпре сам радио као наставник физичког васпитања са генерацијама основаца у родном Мачкату, па сам 1986. прешао у новоотворену халу у Чајетини, где сам радио као стручни аниматор. Осим реализације активности око рекреације, организовали смо и школе фудбала, кошарке, одбојке... - каже Шопаловић, који је током професорског стажа радио са ученицима у Мачкату, Чајетини и Златибору.
Надимак који носи представља извесну комбинацију његових интересовања за два најпопуларнија спорта, фудбал и кошарку.
-Тај спортски псеудоним сам добио по некадашњем кошаркашу Задра, Пину Ђерђи. А то "њ" је додато како би све звучало бразилски, фудбалски...
Половином те деценије почео је и рад у фудбалском клубу. Кратко време провео је претходно као играч, у својим двадесетим, налазећи слободно време током студија. Скоро петнаест година радио је углавном са млађим категоријама ФК Златибор, а захваљујући раду у клубу завршио је и Вишу тренерску школу.
-Деца тада нису плаћ
ала чланарину, а клуб им је надокнађивао и путне трошкове. Одзив је био прилично добар. Дечаци су били веома одговорни у раду, имали смо тада веома квалитетне генерације, постојала је та "повратна реакција" од стране играча. Морам истаћи посебну захвалност људима из управе клуба, са којима сам сарађивао. Међу њима су Димитрије Радељић, Јосип Ристановић и други.
СА ЗВЕЗДОМ ЗА ТИТУЛУ ПРВАКА СРБИЈЕ
Посебан успех остварио је са генерацијом играча 1972/1973, која је половином осамдесетих дошла у прилику да се бори за звање првака Србије у пионирској категорији. Ривал у финалу била је нико други до Црвена Звезда, са клупе предвођена Стеваном Остојићем.
-После првог места у Регионалној лиги, у даљем разигравању смо редом побеђивали Полимље (2-1), Мачву (1-1, победа на пенале) и Ђердап (4-0, 1-1). У првом мечу финала смо поражени од Звезде код куће са 4-0, али нам је и поред тога била велика част да одиграмо реванш, на стадиону Црвене Звезде, на главном терену. Посетили смо тада и клупски музеј, свечану ложу... Утакмицу смо изгубили са 9-1, а Иван Аџић нам је дао шест голова (једини гол за Златибор постигао је Оливер Јеремић). Тај тим је понео и награду од стране СОФК-а за најбољи колектив године у општини.
Све до 1994. године упоредо је радио на два места. Посао у "Угоститељско туристичкој школи" му је доносио 60 посто, а посао у новоформираном ЈУ "Културно спортски центар" 40 посто прихода.
-КСЦ је формиран 1990. године и ту сам учествовао пре свега у разним забавним програмима, које смо током зиме и лета спроводили на Златибору. У тим приредбама учествовали су активно и туристи, по хотелима смо организовали дечје маскенбале... На језеру смо организовали "Игре без граница". Такође, организовали смо разне турнире. Зимски турнир у малом фудбалу, који смо спроводили четири-пет година, био је веома посећен. Једне године имали смо чак 52 екипе. На летњим турнирима у хали учествовале су чак и неке екипе које су на Златибору спроводиле припреме.
Већ 25 година слободно време проводи и водећи сопствену школу скијања. Неколико месеци радио је на програму мршављења у "Чиготи", а кратак период у последњој деценији 20 века провео је и као инструктор пливања. Тада је, како каже, у читавој општини међу основцима био висок проценат непливача, тако да се, у сарадњи са директорима основних школа, спроводила рекреативна настава у Бечићима.
ФУДБАЛСКИ УСПЕСИ СА ШКОЛСКОМ ЕКИПОМ
Половином деведесетих у потпуности се посветио послу у школи, где је сада остваривао пуно радно време. Посебно истиче да је поносан на чињеницу да се сарадња његове две фирме и даље одржала, с обзиром да се часови физичког васпитања и школска такмичења и даље спроводе у дворани у Чајетини. Све те године као тренер је предводио школске саставе у фудбалу, кошарци и одбојци, што и данас чини.
-Фудбалери су два пута били прваци округа, у кошарци су и мушка и женска екипа по једном биле најбоље половином деведесетих, а у раду женског одбојкашког састава много нам помаже чињеница да постоји одбојкашки клуб. Посебно бих истакао тим 1992. годишта, које је 2010. године обезбедило пласман на Републичко такмичење у малом фудбалу. На Међуокружном такмичењу смо победили домаћина, Краљево и екипу Горњег Милановца, али нисмо отишли на завршни турнир. Појединим играчима због клупских обавеза није дозвољено да учествују, нерадо се сећам тих детаља... Такође, додао бих да сам имао част да радим са неким момцима који су остварили завидне спортске каријере, попут Богдана Планића, Александра Божовића... Неки од тих момака данас су ми колеге.
Шопаловић истиче да су му запажени резултати тимова које је тренирао сатисфакција за преданост којом је приступао свом послу током минулих година. Сматра да наставници у области физичког васпитања свој посао треба да схвате као неку врсту мисије.
-У време рачунара и масовне гојазности трудимо се да понудимо нешто што ће децу привући физичкој активности, бављењу спортом и развити код њих такмичарски дух. Статистике кажу да се основци баве више спортом, негде око 40 посто, док је код средњошколаца тај одзив слабији. Код нас у школи се ни 10 посто ученика не бави спортом. Треба да се трудимо да нам деца живе здраво, у квалитетној средини.
Изражавајући захвалност пре свега породици, али и свима с којима је сарађивао, од ученика до колектива школе, Шопаловић каже да му рад с људима представља извесну привилегију.
-Радећи у образовном систему ви на неки начин "стварате" људе, што је једна од најсложенијих вештина. Љубав према послу који радим ми је увек била, а и данас је, од великог значаја. Волети људе, веровати им, чинити им добро... То се увек препозна и на крају увек наилази на захвалност. Коначно, највећа сатисфакција за мој рад је топла реч од колега, ученика, бивших фудбалера и свих осталих сарадника у мом послу и животу.
(фото: приватна архива Миломира Шопаловића)
